Учитељ

184 Момчило Милетић

ципи скупљају у конфликт. Ипак, и ако је француска педагогика филозофска, она није у томе погледу и искључива. Уосталом немогуће је појмити филозофију ван науке и теорију изван праксе, јер оне се међусобно удружују и допуњују. Ако се некада буду потпуно оделиле једна од друге, онда ће педагогика поћи трагом психологије тј. престаће као филозофска да би постала научна, хоћу рећи експериментална и позитивна наука.

Експерименталну психологију у Француској основао је и развио Рибо, настављајући с једне стране рад идеолога из ХУШ столећа Каботеа и Деспута а с друге стране рад чувених медецинских научника Пинела, Брусеа, Ескироле и Дишена. Један велики део својих радова Рибо је посветио т. зв. Морбидној психологији. Експериментална педагогика морала је проћи кроз исту еволуцију, као и психологија на којој се заснива. М тако смо добили и неку врсту морбидне педагогике.

Француској може служити на част, што је интелектуално васпитање пренела и на оне, који су по природи сматрани за немогуће у васпитању: абнормалне личности, глувонеми, слепи и др. У том погледу могу се сматрати за велике добротворе човечанства: Сикард, Валентин Хаји и Луј Брај, који су први такво васпитање омогућили. Сеген је отишао још даље, створивши методу за васпитање идиота и трудећи се да на тај начин излечи поједине церебрално-дефектне личности. Што се је после тога васпитање ненормалних брзо раширило по целом свету и још јаче развило, што се је оно после код других народа више практиковало и боље усавршило, — не треба заборавити да главна заслуга и у томе погледу припада француском генијалном духу. И овде је, као и у многим другим стварима Француска радећи за себе, радила за добро целога човечанства.

Овде треба истаћи и један сличан проналазак у Америци: васпитање глуво-немих и слепих. Али овај проналазак, који је толико хваљен (с правом у осталом), што претставља крунисани успех дугих и напорних студија, само је наставак и логична последица ранијих проналазака у Француској, које су извршили Абе од Епејо и Валентин Хај. Пошто је општи принцип и метода била већ раније пронађена, појединачне проблеме у том делокругу лако је било решити. У Француској је Сикард још много раније предвиђао и такве случајеве, као што је васпитање глуво-немих и слепих. Стога нас не изненађује толико еклатантан успех у васпитању глувонеме и слепе Елене Келер, која је научила све европске језике, па чак грчки и латински. Постигнути резултат није ништа тако чудновато. Јер, потребно је било обдареној особи, као што је Елен Келер, добре наставнике и ставити јој на распо-