Учитељ

Савремена почетна настава 175

С овим животом и он се развија, наравно у зависности од спољашњег света. Језична настава, такође, не сме да занемари идеју развића. Она има да се управља према принципима говорног развића, а не да их конструише и измишља. Учитељ, према томе, мора да познаје тачно језик шестогодишњег детета и да се према томе управља. Он може много научити од Б. Отоа, (»Е паезтипдалт«), Мојмана, Штгрна, Билера.

Фогел (»Ета чпад Езрбеј«) је испитивао језик детета од 6—7 година и као његово главно обележје он истиче тзв. „реченички ланац“, тј. низање најпростијих реченица једне за другом помоћу речица: и, па, и онда, па онда, онда, ређе после. Искуство показује ипак да је говорна моћ школских почетника врло различита. Код учитеља мора, несумњиво, постајати тежња да сву децу навикне да говоре. То ће му поћи за руком, ако уме да задобије њихово поверење и да уђе у области њиховог интересовања. Које су то области, није тешко рећи. О зеки, мачићима и куцама, лутки, омиљеној игри, малој браћи и сестрама и сл. причају деца светлих очију. За прво школско доба су извешћа о важним доживљајима из родитељске куће особито драгоцена грађа. Учитељ у почетку неће одбацивати ни застрањивања, а баш на скоковима мисли може упознати особеност детета.

У слободном причању вежба се у почетку на тај начин, што се свакодневно почиње с овим питањем: „Ко може да исприча што“ То је неопходно, да се духови најпре покрену. Тада пак постоји опасност да се од стотог пређе на хиљадито. Стога се деца лагано навикавају на ред. Каже им се на пр.: „Данас ћемо причати само о рођендану“, други пут се исто захтева о каквој шетњи, о ручку итд. Учитељ мора, дакле, да настоји да дечју пажњу концентрише у одређеном правцу, да је управи на једну одређену област и да је чврсто прикује за њу. За препоруку је, такође, да се дан раније објави: „Сутра ћемо говорити о Божићу“... Притом треба увек имати у виду наставни план. Доцније се доживљаји износе у виду слободног причања само у одређене дане, на пр. само понедељником, наравно, ако какав нарочит доживљај не изискује да се о њему поведе рачуна. (Примери код Фаулбаума, горе цитирано дело).

а) Како треба да причају школски почетнициР

Главно је истинитост садржаја и јасност израза. Потребно је да деца у школи најпре причају тако, како су навикла од родитељске куће, па и уличним језиком или говором свог краја (Б. Ото). Учитељ их не прекида, па и код очевидних стварних или говорних покрешака. Дете се оставља да мирно прича, остали се потстичу. Онда се износе приговори, предузимају исправљања, постављају питања за разјашњавање, при-