Учитељ

174 Душан Ј. Јовановић

лина. Из тога се не сме закључити да ученичко питање није на свом месту, већ само да је оно биље, коме је потребна свесрдна нега, при чему је реч мање о поткресавању него о оплемењивању“. Да би обезбедили редовну наставу ова двојица препоручују: „Ко пита, мора устати. Ниједно питање се не сме поновити. На више питања одговара се једно за другим. Најпре покушава да одговори онај, коме је оно управљено“. Деца одмах, од почетка, треба да се навикну на свој суд, који ће утолико бити самосталнији, зрелији и сигурнији, уколико се чешће чује.

У оквир укупне наставе спада и пригодна настава (беЈевепћен витјеттећ!). Читав духовни развитак дечји до доласка у школу зависио је од тога, шта су детету пружали дневни случај или прилика. Из овог богатог кладенца истицали су извори образовања и морала. Они, ако настава жели да остане верна идеји развића, не смеју бити затрпани ни у школи. У целом школовању, баш као и у животу, мора се наћи места за пригодну наставу, а нарочито у почетној настави. Било да протутње кола с млеком, или да деца спазе оџачара на крову суседне куће, учитељ неће да пропусти прилику за посматрања и разговор. Раније се то и слично осећало као непријатно узнемиравање; сад се прилика поздравља и искоришћује с радошћу. Болести и смртни случајеви међу ученицима дају повод за поуке, за срдачно саучешће, за неговање другарства. И школске свечаности, путовања поједине деце, помрачење месеца, дечји пут до школе и др. су такве добродошле прилике за разговор и изражавање. Па и читање се појављује као пригодна настава, на пр.: читање фирама, плаката и сл. Ипак не треба ићи толико далеко као неки реформатори, који целу почетну наставу развијају као пригодну, пошто је у овом случају, најзад, целина остављена случају на милост и немилост. Настава о околини, као, уосталом, настава уопште, мора почивати на заобљеним, затвореним круговима мисли. Промена је у настави неопходна, али не као у досадашњој почетној настави скакање из једног круга мисли у други. „Јединство свести захтева“, како примећује Адолф Руде, „да дете остане бар један дан у истом животном кругу, у истој области градива“.

с) О настави језика уопште

Заступници старе стварне и језичне наставе поступали су тако, као да се дете прво мора научити да посматра и говори и као да све зависи од спољашњег утицаја по плану и од вежбања са учитељем. Изговаране су често, можда и редовно, сухе, схематичке реченице, па су потом понављане. Тако се веровало да се књижевни и књишки говор одраслих може, тако рећи, пресадити на децу. Но језик је израз душевног живота.