Учитељ

Савремена почетна настава 178

свему мора владати весео дух, радостан нагон за посматрањем и исказивањем мисли. „Љубав и сунце треба учитељ да излије на децу, часове и године среће треба да им поклони“. Ако то није у стању, он остаје „педагошки занаџија“, паи ако влада свим методичким вештинама и вештиницама. Ако се не ради на овом односу унутрашњег поверења између учитеља и ученика, онда нема правог духа, и ученици ће осетити да их пртиска тежак терет. — Ствари потребне за разговор могу се и у школу донети (на пример: разни алати, справе, играчке, биљке, животиње).

Дечји живот до ступања у школу био је испуњен играма, домаћим радовима, сликањем, посматрањем слика, причама, дечјим песмицама и сл. Школа мора да настави, а не да прекида. Као што одрасли свој дух испуњава и оплођује радом, тако дете чини игром. Задатак је наставе, ако хоће да остане верна идеји развића, да дете постепено и природно преведе из света игре у свет рада. М, као што је игра дотле сачињавала дечју ралост и срећу, тако убудуће треба да буде с радом. И при раду будући човек има исто толико права на радост и срећу, колико их је раније имао при игри. Кад се има ово у виду, онда није потребно стварати вештачким средствима „прелаз“ од родитељске куће ка школи, како је раније замишљана стварна настава; онда школа остаје додуше нов велики доживљај за дете, али такав доживљај, који не пресеца отсечно дечје развиће, већ га продужује у правој линији, такав доживљај, који не разорава његов свет радости, већ му даје само богатији и дубљи облик. Као рад у облику игре при том долазе у обзир, на пр., рачунске игре (жмурке, игре са жижицама, с прстима и сл, затим игре у којима се подражава живот одраслих уколико је приступачан детету, онда игре у којима се подражавају гласови (железница свира: у; пушта пару: ш. — Кад се вади запушач из боце, он пуца: п).

Кад се већ жели однос поверења између учитеља и ученика, деца морају имати право птања и, уколико се то може измирити са школским поретком, и слободу говора. Велики је недостатак досадашње наставе, што је децу васпитавала не да говоре већ да ћуте, да су смела да говоре само кад су била запитана. У правој радној заједници, како хоће да се прикаже нова школа, сваки ученик даје од себе све што може дати и све што зна; један потстиче другог на мишљење, рад и говор. А учитељ управља свим овим са пуном свешћу о циљу који хоће да постигне. Кад ученици сами не могу да дођу до циља, онда питају учитеља. Њима се не сме забранити да прекидају питањима и исказују своју сумњу. Брауне и Кае запазили су ове недостатке ученичких питања: „Постоји мешање битних и небитних питања, скокови у постављању питања, успоравање наставе и опасност да се изгуби спретност у приказивању це-