Учитељ

200 Јован Милошевић

За ембесила је од значаја да место приче даје одвојене, “

бесмислене речи, које аутоматски понавља. Мачићи који мирно стоје „бију се“ према запажању ове ембесилне девојчице. Ова у свему скоро апатична девојчица склона је, као и сви ембесили, афектима гнева, чиме се одликује њихова агресивност. Кратка медицинско-педагошка карактеристика. Фења је физички здрава девојчица, пријатна, али мало паметна изгледа. Унутрашњи органи су нормални. Физички знаци дегенерације: говор јој је монотон, без модулације. Гласове неправилно изговара, шушкаве нарочито. Средину схвата правилно. Познаје је блиска лица, зна њихова имена, називе предмета, делове тела, одела и др. Круг претстава је ограничен. Од схватања величине разликује само „велико“ и „мало“. Непознати су 10] појмови: широк — узан, висок — низак, дебео — танак; нејасне су јој претставе боја и њихове називе не зна. Слаб појам броја. Разликује „један“ и „много“. Броји механички до 8. „Један више један равно 5“. Колико ока» — Три. Прстију» — Три. Ушију» — Три. Рђаво се оријентира у простору и времену. Нема појмова „пре“ и „после“. Од просторних појмова зна само „ближе“ и „даље“ Тешко јој је изазвати вољну пажњу. Апатична је. У наступима љутине: уједа, удара, ломи судове. Воли да се покаже заштитница малих и слабих. Примећује се склоност ка аутоматизму у покретима, понавља често исту реч. О прошлости нема никаквих претстава.

ОЛГА, 6: год. (Хистерично - психопатске конституције)

Метод ограничених задатака

„Испричај ми неку причу“. Смеје се. „Још нисам смислила“. " Нетремице гледа како пишем. Смеје се. „Ништа не могу да измислим.“ При поновном захтеву почиње:

„Била једна девојчица. Она је имала кученце које је много волела и једанпут је с тим кученцетом пошла у шуму и срели су медведа и он умало куче није појео, ишла поред тог пута баба, која је скупљала децу. Та девојчица је била сироче и одједном је дрекнула. Када је баба чула, она је дохватила девојчицу и кученце.“

„Испричај причу о тој слици“. Сме је. „Нећу. Топло ми је“. Захтев се наставља. „Мачићи. И више нећу. Хоћу у башту.“

„Била у селу једна девојчица. Онда она је била сироче. Њу су сви у селу волели. Једанпут им је дошла вештица. Та је вештица појела сву децу.“

У обе приче девојчица је била сироче. „Њу су сви волели.“ Према сирочету има се много озбира због његовог дирвивог положаја. Али ту несрећну сиротицу (она се идентификује с овим сирочетом) увек задешавају катастрофе. Изнена-