Учитељ

206 Живко Смиљанић

залнога и временско у службу вечнога. Још мање бројни него интуитивни типови су ови разумни типови. Ови разумни типови су данас пригушени у социјалном хаосу. Република мудраца, коју Платон наговештаваше, ставила би њих на чело друштва и њима поверила своју судбину.

На сваки начин је ова кратка скица сумарна. Она би потребовала даља извођења. Недостају јој нијансе.

1 Паралелизам између индивидуе и расе не треба схватити математички. Ради се о пранагону који води порекло од предака, то су динамичке тенденце, које се код детета поново буде. Јучерања и данашња школа угушују највише ове пранагоне место да пусте да протиче њихов природан ток развитка. 2 Свако биће пролази четири стадија: осећање, подражавање, интуиције и разум. При свем том је само стадијум у детињству или у младићско доба, који одговара будућем типу развитка, јако изражен. Главна способност ће се највише развити, а друге ће њој бити стављене у службу. На сваки начин главна способност почиње већ рано да се обележава, и с тиме је тип упознат.

3 У ове четири категорије садржани су патолошки, нормални и сублимирани елементи. Је ли реч у овом тренутку само о сублимиранима: велики осећајни уметник, велики политичар и дипломата; а конвенционалиста, чувар најбољих особина социјалнога поретка; велики људи интуиције: проналазачи, васпитачи, религијске вође, које је прошлост удостојила поштовања, и који већ познају главне потезе будућности; најзад генији разума, мудраци по Платоновом узору, сви они доказују да свака категорија типова има свога уметника и своја савршенства. У августу 1923 у Монтреју др. Ц. Г. Јунг је чинио приговоре мојој поставци типова: „Може се тврдити, да један тип, може неки други у себи укрити“. Не, одговорио сам ја. Један човек може нам изгледати потпун. ако он у своме тоталитету оживотворава обележја и индивидуалне и социјалне главне способности свога сопственога типа. Ако један човек подражава једноме другом типу, то он фалсификује осовину своје персоналности. Ако је он принуђен да прими на себе један стран тип, то је он избијен из седла (еп!хте) и долази у опасност да буде уништен.

4 Један белгијски лекар Варендонк, и доцније један француски Шулман Димушел су недавно проучавали дечја друштва. Без сваког познавања мојих публикација слажу се њихове забелешке потпуно са мојима. Чешће су моји закључци потврђени, да код сваког типа требају различите „санкције“. Код осећајног типа успева се наградом и казном: радост и жалост. За конвенционалног је сходно, апеловати на осећање