Учитељ

220 Свет. О, Аврамовић

Овога пута — рекли бисмо — код појмова „ново“ и „старо“ постоји још већи неспоразум. Отуда нам се намеће потреба да се и на ове појмове осврнемо.

2

Постоји и овде популарно, али прилично недокументовано, мишљење да је „ново“ бежање од „старог“; да је „ново“ пуна антитеза „старом“; дефинитивно кидање са „старим“ и што је најгоре, сматра се да је „ново“ по садржини већа вредност етички и социјално (или како се већ јавља) од „старог тј. да је „ново“ дошло зато што „старо“ није било добро. Једном речи, да је „ново“ прогрес и еволуција а „старо“ увек регрес и стагнација.

3

Неспоразум је у томе што се често заборавља, да постоје извесне апсолутне вредности, које се не мењају и не старе. Много „ново“ садржи у себи заборављене елементе „старога“, па се чини да је и „старо“ „ново“.

Тежећи за „новим“ кроз деценије и векове човечанство је несвесно а каткад и свесно заборављало старе вредности и кидало сваку везу с њима. Трагедија целе ствари је у слепом веровању, да све што је „старо“ није више добро, а међутим „ново“ у многим односима није још успело да да битно нове садржине и вредности као пуну замену и еквиваленат „староме“. 4

Тежња и покрет за „новим“ има врло често револуционарне тенденције тј. одсечно и грубо кидање са „старим“.

Изгледа као да је „ново“ велики талас океана без притока. А има ли таквог океанар Океан је збир многих вода. Од малих, старијих по извору, река постају нове веће реке. И од старе грађе зидају се лепе и удобне нове зграде.

Нове вредности се не измишљају, већ се органски и материјално рађају и развијају из старих корена, семена и сокова. Из „старога“ постаје „ново“ тј. да није било „старога“ зар би се „ново“ могло појавити2..

5

Карактеристика нашега времена, нашег „социјалног“ јеу томе, што полако, али постојано, губи смисао и осећање за континуитет ствари и догађаја. Наше „ново“ неће да зна за наше „старо“. „Ново“ безобзирно покушава да прекине тај континуитет, то органско и биолошко у најширем смислу „социјалног“ и „индивидуалног“.

== си“