Учитељ

Наличје ученичке самоуправе 167

и усаврше као идеалну моралну заједницу. Да се тај задатак постигне држављани треба да стекну основне грађанске врлине и то: правичност, добровољно потчињавање заједници и савлађивање самога себе. Тога ради треба школски живот организовати на бази ових трију основних принципа: а) заједничког рада, 6) учлањавања сваког појединца у општи друштвени привредни план и в) заједничке самоуправе. Кершенштајнер дакле тражи ученичку самоуправу зато што у њој види одлично средство за свој идеал — за државнограђанско васпитање.

Велики моралиста Ферстер придаје велики значај јачању човекове воље, јер је воља извор највише човечје вредности. Нагони и ниске страсти врше на нас кобан утицај, коме се можемо одупрети само јачином моралне воље. Омладину треба васпитати да буде свој сопствени господар, те да може сама собом управљати и саму себе савлађивати. Том смеру служи успешно ђачка самоуправа и зато је треба прихватити и развијати. И женевски педагог Феријер много се одушевљава дисциплинском аутономијом у школи. Он захтева од васпитача да поштује слободан елан природе, јер је он основ сваког доброг васпитања. Кад ученици узму дисциплину у своје руке онда кривац, кажњен од свог друга, неће схватити казну као освету, јер је и сам учествовао у стварању дисциплинског правилника који се над њим примењује. При том учитељ се ослобођава непријатне полицијске функције па може боље чувати свој ауторитет. Прави морал састоји се у томе да личност освоји саму себе. Ако ученици не добију грађанско васпитање у школи, неће га нигде добити. С тога васпитач треба да се дефинитивно одлучи за режим ђачке аутономије.

Обично ес сматра да је овај аутономни школски режим творевина нове школе и моралне педагогике. Али није тако. Ако отворимо историју педагогике, наћи ћемо овај самоуправни покушај још у ХМ! веку. Наиме, један од савременика и ученика Лутерових, Валентин Фридланд Троцендорф, ректор чувене протестантске школе у Голдбергу, уредио је своју школу по угледу на римску републику. У недостатку стручних наставника, имајући врло велики број ђака у интернату, Троцендорф је разне школске послове и сам школски поредак пренео у надлежност својих ученика: ношење јела, преслишавање ученика, одржавање реда, надзиравање спаваоница, суђење криваца — све су те послове вршили сами питомци Голдбершке школске републике који ношаху звучне титуле као што су: ефори, квестори, цензори, конзули, сенатори. Спорове је судио ђачки сенат, у који је по избору ђака улазило дванаест сенатора и два цензора, а по избору ректора један конзул, који је изрицао пресуду. Сенат се мењао сваког месеца. Суђење се вршило на латинском језику, па ако је