Учитељ

168 Др. Драгољуб Ђ. Петровић

оптуженик добро знао латински, кривица му је смањивана. Врховну власт држао је ипак Троцендорф као Фогаот ретре ва.

Па и Хајнрих Стефани, онај исти који је у школу увео гласовну методу, препоручивао је савременицима у ХУШ веку законодавство које стварају сами ученици. Школа је по њему дужна да упозна своје ђаке са устројством државе и њеним основним законима. Васпитаник је слободно биће које треба да се опредељује самостално. Пошто морал није ствар наставе већ вежбање, децу треба вежбати да сама просуђују своје радње а то значи да сама изричу казне друговима. У Гунценхаузену Стефани је вршио и покушај у том правцу.)

7 Закључак

Ученичка самоуправа сматра се данас у неким наставничким круговима као неопходна педагошка потреба и значајан захтев савремене радне школе. Навикнути да копирамо туђе идеје и подражавамо туђим реформама, ми често заборављамо да наш народ има своју посебну индивидуалност и своју особену духовну, социјалну и моралну структуру, на коју се не може без резерве накалемити свака биљка туђег тла. Неки амерички и европски педагози хвале ученичку самоуправу као спасоносно средство за образовање моралног карактера, а школски практичари разних земаља (Хеп, Буркхарт, Лангерман, Продингер, Мутезиус) заводили су по својим школама аутономни ђачки режим, и хвале се резултатима које су постигли. Можда они имају субјективно мерило за оцену онога што се зове успех или неуспех, а можда је и средина, у којој живе, повољнија за успевање аутономним установа. Место да некритично усвајамо и понављамо туђе рефлексије о благодетности ђачке самоуправе, било би корисније кад бисмо самоуправни режим применили у нашим школама и посматрали резултате на делу. Онда бисмо вероватно дошли до закључка да је ђачка аутономија висока педагошка претензија која има у себи више добронамерне романтике него васпитног ефекта. Постоје две врсте аутономије: једна је пословна или радна, и састоји се у извођењу послова који одговарају дечјој природи, па се може препоручити васпитачима као добро средство за грађанско и социјално васпитање; друга је морална или дисциплинска аутономија, и састоји се у способности и вештини за управљање над собом и другима. Ова друга аутономија претпоставља висок степен моралне зрелости, до које ученици у школско доба не могу доспети, и зато се не може заводити у васпитну праксу без: рисика и ограничавања. Д-р Драг. Ђ. Петровић

у) ВБ. РИП, А. ХаВ, А. Нетоеф, Сезећјећје дет Етдећило ипа де ЏпТеттећтез, 5. 78, 224 п. 248.