Учитељ

Наставни план и програм 261

о којој се не би могло озбиљно педагошки дискутовати. У овом плану нема ни историје, ни земљописа, ни природних наука, ни ручног рада, што је, морамо признати, нама врло тешко и замислити. Било би погрешно из тога закључити да је из ових школа потпуно искључена образовна грађа коју садрже ти предмети. Ње има, само је, уколико је има, као целина увршћена под предмет: »Решеће 5ртасће, Нета Ккилде Реду. ћепоа КитаНећег Апсћацтовшнеглећј«. Овакво поступање није само излажење у сусрет принципу укупне наставе колико је оно омогућено развитком у коме се то школство сада налази. Онај који има остварену општу обавезну наставу не од 4, већ 6 и 8 година, у могућности је да образовни ток не само прошири и ојача, него га још учини постепенијим и лакшим. Ми смо раније рекли, да није иста ствар изграђивати наставни план и програм за четвороразредну основну школу где она даје завршно образовање и тамо где се она опште обавезно продужава за 2 и 4 године. У другом случају систематско изучавање неких наука преноси се у старија годишта.

Последње место у изградњи наставног плана заузима распоређивање предмета по разредима и додељивање броја часова. Последње по реду није последње и по важности, јер је, подела предмета по разредима и додељивање броја часова, оно у чему се најрадије гледа образовни дух који треба да веје кроз школу. Да ли преовлађују хуманистички или реалистички предмети, по броју и заступљености у часовима, по добу у које се уче, ствар је од пресудне важности за образовање. Борбе око овога питања врло оштро вођене у свима земљама при реформи школских законодавстава у ствари престављају борбу о господарећи световни поглед који ће се спроводити кроз школу. На основу данашњег стања школске стварности у Европи и неких необично енергично испољених и спровођених тежњи, ми можемо утврдити, да оно што јесте и што се сада припрема у надмоћном и водећем мишљењу није материјализам и позитивизам, већ баш супротно хуманизам, и то пре свега хуманизам израстао из сопствене народне душе, дакле, национализам. Нису то само политичка и државна воћства која намећу овај пут народном образовању, већ јоши озбиљно научно мишљење које о овом проблему изграђује своју теорију. Прво јавно образовање несумњиво мора бити на одлучан начин хуманистичко (национално) ако жели да омладину која долази, на сигуран начин, приведе народној култури и преко тога државној и народној заједници, као корисне и одане чланове. Образовна добра која ћемо употребити у школи процењују се с обзиром на дејства која производе у смислу остварења крајњег образовног циља.

Спровођење једног истог наставног плана по свима истоврсним школама целе државе (нормални наставни план) само