Учитељ

Наставни план и програм 263

потребно га је као целину наново компоновати при чему број повећања часова над нормалним планом не сме да пређе 4—6 недељних часова кроз целу основну школу. Настава српскохрватског језика у словеначким школама треба такође да добије своје место у плану (а не само означења у програму).

Питање почетка обуке државног језика у одељењима народносних мањина треба решавати практично педагошки. Државни језик у тим одељењима страни је за децу у толико У колико није матерњи, али није страни у обичном смислу речи, т:. да се упражњава негде просторно-далеко, у другој земљи, „на страни“. У овом другом погледу баш матерњи језик те деце „страни је“, а државни је домаћи, употребни, практично од највећег значаја. Основна је животна потреба деце о којој је реч, да добро изуче не само свој матерњи језик, већ јоши матерњи језик земље и народа у коме живе. Без овога остаће они, као будући грађани, са ограниченом моћи употребе и коришћења својих грађанских права пошто не могу захтевати да већина њих разуме него се они морају трудити да схвати и разумеју већину. При свем том не разумемо како би одмах у почетни разред основне школе увели упоредо изучавање писмености у ова два језика. Педагошки то се не може образложити ни правдати. Морамо дакле почети с другом школском го“ дином остављајући првој школској години појачано (+ 2) учење једино матерњег језика.

Израда земаљског, нормалног наставног плана за народне школе, по превасходству ствар је школских стручњака (педагога). Специјалне наставне планове такође морају радити школски стручњаци али овде мишљења практичара морају бити озбиљније узета у проучавање. Једно тело какав је наш Главни просветни савет, по своме саставу, није погодио да коначно (у стварности) одлучује о питањима ове врсте.

Ш

Питање наставног програма за основне школе, питање де у коме се школски људи знатно разилазе. Једни су за програме у појединостима брижљиво израђене; други, само за назначења општег карактера; трећи, захтевају потпуну слободу за наставничко тело сваке поједине школе, које сходно својим месним условима само себи изграђује наставни програм. Искуство које пружа Енглеска с потпуно слободним програмом и Немачка с везаним, не дозвољава коначно одлучивање. При великој слободи англосаксонских школских про“ грама налазимо врло слабе резултате у многим школама, али зато у некима сусрећемо сјајне, достојне сваке хвале. Исто тако у Немачкој, не може се рећи, да већина школа за свој завидан успех нешто дугује брижљиво рађеним наставним програмима, јер поред тих школа стоје друге које су далеко од