Учитељ
Роман о учитељу | 581
П.
Од онога што је написано о учитељу до сада имате једно прилично неодређено, мешовито, многострано осећање. Осећање смешнога и осећање сажаљења и револта у исти мах. И утисак нечега недовршеног, необрађеног, сировога. Изгледа све и јако и слабо у исти мах. На крају остајемо ипак — равнодушни, необавештени довољно и у сумњи. Да ли је могуће да је и такав учитељ постојао...
Али кад прочитате „Сеоску учитељицу“ од Ранковића добијете утисак једног новог тона и интензитета. Нешто сложеније, непосредније, теже и јаче. Нешто као притисак на душу. Нећемо се ни мало смејати, јер је Ранковићев учитељ далеко од веселости и ведрине. Он је бол и туга, разочарање и депресија. Не само бол у психичком смислу већ и физички бол — крварење.
Ранковић нам је дао један сасвим нов, патолошки учитељски тип. Као што видите, ми дефиницију дајемо одмах и можда се варамо, можда је она одвећ слободна и произвољна. Покушаћемо да је оправдамо и одбранимо.
Ранковић, рођен и одрастао на селу, учитељско и поповско дете није писао без познавања и с предрасудом о учитељу. Он га је знао и волео, па ипак по нашем мишљењу није успео да да потпуно реалан, истинит и психички довољно објашњен тип. Оно што је изнео о учитељу није лепо и није симпашилно; за наше екстремне реалисте можда тачно, али за нас та тачност није довољно психоетички документована. Поред масе светлих примера учитеља јаке воље, морала и борбености, Ранковић је пронашао учитеља слабе и болесне воље и учитељицу — без морала....
Свакако под утицајима руске литературе (Тургењева и Гогоља) Ранковић је запазио „започете“ и „недовршене“ „промашене“, мртве душе на супрот (не у пркос!) примерима јаке и исполинске снаге и морала, остварених идеала и погођених циљева. Нема сумње Ранковић је могао наћи и позитивне типове, али их он није тражио а видећемо доцније и зашто то није учинио. Ранковићева Шумадија, коју је он тако волео и кроз своју идилу „Јесење слике“ изванредно живописно оцртао имала је, несумњиво, пуно позитивних учитељ. типова. Он их је знао...
И Ранковић се није могао отети од заразног утицаја Глишићевог. И онће у причи „Учитељ“ дати једну варианту учитеља „шерета“, који ревизора због рђаве оцене скида с коња на пола пута, Он ћеи у „Сеоској учитељици“ са мало ироније и узгред рећи о „вештини учитеља да децу душмански туку“ и о „злим језицима учитељица“. Банални мотиви неу-