Учитељ

530 Свет. О. Аврамовић

Он „не би — како каже Скерлић — штедео за учитеља усијаних верига и растопљене смоле“, јер је тај учитељ био слободоуман и „дрзак“ да политички дела и мисли друкчије но како је мислио Сремац и његови моћни обожаваоци онога времена, велики по положају а ситни по душама.

Код Сремца је било — у његовом главном делу — пуно ведре шале и хумора. Његови типови, ма колико карикирани, били су колико смешни толико и симпатични. Он је волео мала места и мале људе. М сви су ти људи простодушни, ваљани и честити. Наравно, они без школе и изван науке. Али кад описује школоване људе, поред учитеља, и остале чиновнике и професоре, његово се расположење из основа мења. На место нежности и љубави јавља се намах ругање и мржња. Они су сада „ако не глупаци а оно сметењаци у најбољем случају“.

Сремац „црквар“ и „родољубац“ из Војводине, „реакционар“ и „антидемократ“ у Србији не изненађује много оваквим својим расположењем према „слободњацима“ и напредним људима уопште. За нас је донекле неразумљива само једна ствар: како то да један Сремац тананога чула и историјско-националног осећања из својих „Староставних књига“ није имао смисла и осећања и за национални рад нашега учитељства 830 и 90 година, које је имало у себи пуно романтичарскога и пуно васпитнога у оном припремању и сљућењу великих догађаја прве деценије 20 века.... На жалост, учи. тељ национални идеалиста није за Сремца постојао. Он је видео само учитеља радикала и социјалисту, — уско и пристрасно и само у једној боји и кроз призму мржње. ... Међутим, учитељ се и ниционално изражавао можда боље и више но и социјално-политички. Али — не треба се ни овде много. чудити! Човек који није познавао наше село и није волео сељаке, који су и за њега као и за његовог Мбиш-агу „селски звери и кучики“ — није могао, сасвим разумљиво, волети ни — сеоског учитеља.

Рад учитељев је поглавито пласиран на селу, у ваншолском раду, за село и сељаке тако мрске Сремцу — и није чудо што је он тај рад извргавао ругању и карикарању. За њега није ту било мотива за драму већ за лакрдију и комику и зато он у несебичном раду учитељевом за народ није видео херојство већ — донкихотерију... Сремцу је била мрска и туђа култура града, — па зар је он као такав могао разумети културу коју је учитељ сеоски с муком и пожртвовањем ширио у селу и у душама сељака, горостаса (видели смо доцније) наше нове историје ослобођења и уједињења)...