Учитељ

536 Свет. О. Аврамовић

треба тражити у нечему другом, чега ни Ранковић није био свестан.

Да ли је случај Љубице чиста психологија или физиологија нечисте крви и болесних нераваг Патологија или психологија потчињена физиологији онако како су то коментатори Густава Флобера нашли и у случају Госпође Бовари»

Љубица по нашем мишљењу није саздана од духа и срца. Она нема ни једно ни друго. Дух јој је посрнуо и пао од прве невоље у животу; мисли јој несређене и замрачене. Она је сва од инстиката, сва чулна, телесна, плотска; целим бићем потчињена утицајима крви и меса. Теоријски то није немогуће и нереално. По законима физиолошке психологије личност није моћна да се отме од утицаја физичких и психофизичких. Људски карактер по овој теорији своди се на темпераменат не на синтезу и апстракцију духовно-етичких квалитета и идеја. И њено самоубиство било би, према томе, не морални већ физички крах и слом. Она није пала морално смрвљена већ кад је све органске сокове исцедила и нерве искидала. Међутим Ранковић је био далеко од оваквог закључка. Он њену смрт даје као неко објашњење, оправдање као известан докуменат њене моралне снаге и карактера... У оваквом закључку, за нас, лежи слабост и нетачност Ранковићеве тезе. Љубица, носећи нагонски и крвно демона у себи, пала је као жртва себе саме, од притиска своје крви не од притиска живота.

По оваквом нашем схватању роман „Сеоска учитељица“ припада више књижевном натурализму но реализму.

=

Задржали смо се мало дуже на Љубици и нисмо, мислимо, погрешили. По наслову романа види се да је и за писца Љубица била важнија личност. И ми јој ту важност нисмо потцењивали, а што је она за нас негативна друго је питање. И боље што је Љубица узета као централна личност у роману. Да је Ранковић развијао Гојка као главну личност ко зна, шта би се све добило на крају од овога чудњака и слабића!.. Једно је главно:

Ранковић је сасвим озбиљно схватио своје личности и није их ни једног тренутка карикирао. Он их је, изгледа, добро и лично познавао и кажу, да су те личности стварно постојале... И његово писање, према томе, треба да има жив и снажан утисак стварности. Тај утисак стварности или бар илузију о верним људским документима давало је писање о учитељу и Ранковићевих претходника — Глишића и Сремца. Веровало се и реалности Ранковићевој и каракатурама Сремчевим. Примало се све за готово и учитељ је — страдао увек и свуда...