Учитељ

540 Свет. О. Аврамовић

тичарских расположења и „плачевности“, и још нешто теже: повреда и издаја начела новога доба и нових људи, људи без догма, без окова породице, без нације и друштва... Скерлића буни „морални догматизам уски, насртљиви традиционализам и духовна пасивност готово свих личности Лазаревићевих прича. Лазаревић је по Скерлићу повредио ону аксиому реализма: „да се испод разгребаног човека мора наћи животиња“, — а Лаза је увек налазио — анђеле...

„Сваки истински (т. ј. реалистички) роман треба да отрује деликатног читаоца“ каже једна француска реч и као да у себи резимира, кондезује, сву теорију реализма. Изашли бисмо из оквира наше тезе, кад бисмо се дуже задржали на овом нашем лајичком, свакако, интерпретирању књижевног реализма. Али ћемо ипак дати извесне закључке. Пошто ни Скерлић није негирао припадност Лазавевићеву књижевном реализму, то се и ми изјашњавамо за идеологију и затупљену оштрицу теорије реализма каква нам је дата код Лазаревића. За нас су и Лазаревићеви типови истинити и реални а што су они и лепи и добри, уз то, није Лазин грех и омашка.

„Лепо је (каже Б. Поповић) све што буди у нама пријатна осећања финијег рода т. 3 финије емоције“ и „да ће најлепша ствар бити она која ће нас највише узбудити и имати најмање особина које вређају“. Према томе не може се одржати она француска реч „да реалистички роман трује деликатна читаоца“. МИ није дефект реализма, ако се испод разгребана човека нађе понекипут анђео, а не животиња, која негативно узбуђује и вређа.

Главни квалитет свакога уметничког дела (а овде се подразумевају и књижевни продукти свих праваца) су „истинито“ „добро“ и „лепо“. По нашем разумевању ствари књижевни реализам могао је дати „истинито“, али не и увек „добро“ и „лепо“. Дело је, међутим, потпуно кад синтезира све елементе појма „уметничко“. Књижевни реализам, отуда, схваћен јако догматички и екстремно, је једростран. Јер живот је често и бистра, текућа, вода а не само — бара. Није небо увек мутно, већ често ведро и плаво. Има у животу идеализма колико и материјализма; оптимизма колико и песимизма. Поред суза и смеха, комедије колико драме и трагедије. Светлих примера колико и мрачних.

Књижевно дело не мора увек бити научна анализа, лабораторија, клиника или душевна болница, Може оно бити донекле и — педагогија. Не мислим овде на оне наметнуте тенденције, јер знам врло добро да тенденциозна књижевна реч (врста) не спада у праву литературу и уметност. Али књижевно дело може васпитавати и интуитивно, спонтано,