Учитељ

Роман о учитељу 541

несвесно или подсвесно, јер они напред поменути квалитети „истинито“ „добро“ и „лепо“ у самој ствари су и главни елементи појма „васпитање“. Свако књижевно дело, најзад, треба да има неки циљ а циљ шта је друго до вешта, уметнички маскирана тенденција»

Књижевност — да одемо даље у овом реду мисли улази несумњиво у широки појам културе. А главна одлика и функција културе је да облагорођава, уздиже, омекшава, профињује — васиштава, једном речи. Сме ли књижевност бити лишена ових одлика2 Интегрални реализам може бити „истинит“ у откривању нових чињеница, нових видика, у на лажењу бацила разних болести као дескриптивна медецина, — али да ли је он увек терапија, лечење — васпитавање у нашем смислу2.. Реализам, онај прави, високи, онај што ишчепркава „животиње“ и „трује“ људе — базира на негацијама, на рђавим примерима, на болестима без лека и пребола.

И као што је дечја књижевност проскрибована од умешничке критике само с тога што је оперисала рђавим примерима и једностраном дидактиком оним „не дирај жижице спећи ћеш се“; „не пењи се на дрво — пашћеш“; не дирај нож, посећи ћеш се!“ итд. тако је и за нас напред описани реализам — проскрибован. Он је често тежак и суморан као мутан и магловит дан; терет на души раван физичком терету на плећима. Он је као суха проза а душа би и мало песме „као жедна њива кише, као цветна пољана росе јутарње, као мрачно дрво топлих зрака сунчаних“ како каже Сремац у једној својој књизи. „Натуралистички правци у књижевности — каже на једном месту Велмар Јанковић — у својој сазнавалачкој хајци и у откривању анималног, осветили су ч0века и сувише на његовом дневном и конвенционалном плану живљења, признајући му право и на злочин и на побуну, и на ниску себичност, али заборављајући његово право на сан“.

Замара већ наш свет тај окрутни, груби као хирургија реализам, ти ножеви кроз тела и душу. Потсетићу вас на једну интересантну појаву наших дана. Књижевна критика, чини ми се, није најбоље пропратила Беговићеву „Американску ахту у Сплитској луци“ — али за дивно чудо публика је воли и — пуни кућу. Да се овде не крије случајно какав инстикт за — неоромантизамр Да ли би, најзад, мало романтизма био грех у данашњој суровој прози и моралној кризи живота или би то била мала оаза, одмор и освежење»

Поштедићу вас својих одговора на ова питања.

ж

Ранковић је почео писати кад је литерарни ваздух био већ засићен и пун електрицитета и озона тог и таквог реализма. Дижући такав ваздух и уз то, — рекли смо и напред