Учитељ

542 Свет. О. Аврамовић

— болестан и нервозан са близине смрти, Ранковић није могао дати лепше и идеализованије личности, до какве их је — видели смо напред — дао. Да су дате друкчије, отприлике као у Лазаревића, — Скерлић вероватпо не би био задовољан, јер би му и Ранковић личио на неку мешавину реализма и романтизма. Ранковић — да најзад формулишемо свој суд — није потпуно успео... Није успео из разлога који се могу назрети из нашега досадањег излагања — да се не понављамо. Радио је на уској индивидуалистичкој бази а ми тражимо као што смо већ рекли, роман о учитељу на широј индивидуално-социјалној основи. Поред свега настојавања, слободан од предрасуда, пријатељски расположен према учитељу — Ранковић, ипак, није дао симпатичне типове. Глишићевом типу смо се кисело смејали, на Сремца смо се љутили, а од Ранковићевих типова осећамо тугу и као некакав физички бол....

Учитељ се не да отсећи од своје средине и свога времена. Он се даје и индивидуално, али и као делић и чинилац. социјалне средине. У синтези. Баш у оном интересантном сукобу новога са старим у „у оном комешању и прелазу из патријархалног у нови и тежи живот. (П. Стев.) Улога учитеља у том времену била је далеко од комичности као небо од земље. То је велика радња, пуна садржине, пожртвовања несебичности, сагоревања. Сирова средина и сирови људи с којима је учитељ радио, тешка је, неугодна, незахвална, али је учитељ јак (и онај најслабији био је јачи од Гојка), бори се, крши, моделира, култивише, преваспитава.

Ниједан социјални-културни и национални-политички и: привредни покрет није прошао без учитеља. Једна највећа политичка странка онога доба знатним делом дело је народних учитеља. Сремац се потсмевао тој акцији а Лазаревић се гнушао учитеља „новатора“; Ранковић, пак, није видео ни једно ни друго. Он је видео само Љубицу и Гојка, лишене свих атрибута учитеља апостола и просветитеља, загњурене у себе и удављене собом... Од пљуска погрда и потсмеха заштитио је учитеље Скерлић оним класичним речима правде и утехе: „Од како је Српски народ ушао у модерну културу наши најбољи људи били су задахнути сретеновским идејама духовног, политичког и социјалног ослобођења што чини. суштину модерне културе. И наша скромна прошлост пуна је Сретена.“ И замислите за тренутак какав би се роман о учитељу могао дати даје Сретен пао нешто у друге руке а не у Сремчеве. Има материјала и има могућности за један роман о учитељу. Петсећам вас овде и на оне националистичкоромантичке (па ипак тако свирепо истините и реалистичне) моменте и подвиге учитеља-витезова из мало даље и ближе: