Учитељ

544 Радиша М. Стефановић

онда, кад је вештачки мирно и непокретно као мумија, већ онда, кад је господар самога себе, и кад може да располаже собом. Отуда појам активне дисциплине није лако ни разумети, нити постићи, и забавиљи је потребна једна специјална "техника, да би могла водити децу тим путем дисциплине. По њој дечја слобода мора имати за циљ колективни интерес и зато забрањује деци све оно, што може сметати или шкодити другима, све што је непристојно и неуљудно. Она хоће да деци усади идеју, да науче и асимилују један принцип колективног уређења. Она хоће, да се деца слободно развијају и манифе„стују своје особине, па им дозвољава да се крећу кад хоће и "раде шта хоће. Али она ипак стоји на гледишту, да се штетне ти опасне акције морају угушивати, зато и не дозвољава деци, „да узнемиравају своје другове, да мећу ноге на сто или трпају прст у пос. Она, истина, такве не кажњава, али их изолује и намести тако, да се угледају на оне, који су најмирнији. Зато забавиља треба згодном приликом да објасни деци разлику између добра и зла, и да децу дисциплинује активношћу, радом и добротом, а не пасивношћу и покорношћу.

Против оваквог схватања дисциплине устали су многи педагози па и Мојман и оспоравали сваку вредност Монтесориног система. Полазећи од Песталоцијевог гледишта, да је школа без дисциплине као и воденица без воде — они стоје на гледишту, да у свакој установи па и школи мора да буде извесног реда, јер је само у таквој атмосфери могућ и рад. Неки најновији педагози то нарочито истичу као једну потребу живота, као најважнији услов за улазак у социјалну заједницу. Они нарочито подвлаче, да је и Немачка променила своје досадашње схватање дисциплине и законом увела физичке казне по основним школама па траже, да се дете још у забавишту научи да поштује ред и аукторитет и да се дисциплинује за заједницу. Ми међутим стојимо на гледишту, да су се идеје покорности, зависности, понизности, изгубиле на педагошком пољу, и да у забавишту треба много више поштовати дечју слободу него у основној школи. Код деце тога доба нарочито је развијено осећање части, и сваки погрешан атак на њихову слободу и остале наклоности води расулу. Зато дете у забавишту треба слободно да се креће, али не сме да прави неред. Кад је жедно може слободно да пије воду, да се умије кад је то потребно, да иде у врт и посматра своју леју и леје осталих, да тражи инсекте, да плеви непотребну траву, да бере цвеће и лишће, да чисти стазе, да ради или игра по својој иницијативи, да се одмара кад осети потребу за то, и да је слободно да изложи своју сопствену индивидуалност. Крајњи циљ дисциплине у забавишту је, да се навикну деца на известан ред и заједнички живот, а то се најбоље постиже радљивошћу и упућивањем на рад. Радиша М. Стефановић