Учитељ

' 556 Домаћа књижевност

леолошко гледишта је битно за Адлерову индивидуалну психозогију и са тога становишта Адлер хоће да разуме сав душевни живет индивидуа. Адлер проналази финалну линију не само у будном сшању, него и у сањању, и овде се баш он и разликује од Фројда: нису садржаји снова сексуалне жеље, него у њима се манифестује финална линија. личности: главни циљ личности. Његова се интерпретација пре може приметити него Фројдова, премда ми сматрамо да су снови нехотимична фантазија.

Адлер је пронашао оно што ниједан психолог до данас није се сетио. Он је пронашао главни покретач целога живота осећање мање вредности или како преводиоци називају „осећање ниже вредности“ или „осећање инфериорности“. Ово је осећање главни стимулус за целокупан живот човечји: „Мипдегмуетнокепзее |“. Прост проналазак, али се нико није сетио да га искаже, а можда нису имали ни смелости да огласе једну овако просту ствар за тако важну. Сви смо осећали ово осећање о властитој мањој вредности, али нисмо се сетили или нисмо умели да га изразимо. И ту баш лежи револуциона теорија Адлерова; ово осећање изазива стварање финалне линије личности. Осећање о мањој вредности ствара дакле друго једно осећање: осећање за моћи, за господарењем, га влашћу, за важношћу. Ово осећање хоће „горе“, „навише“, а онај који хоћн „горе“, значи осећа се доле. Адлер назива ово осећање разно: „СеЏипозтебеп“ (тежња за важношћу), „Фаг Сејшти хиг Мас!“ (осећање за моћи). Као треће осећање Адлер узима осећање за заједницом (Сететзсћајзоејућ) п оно има да регулише и бремзује осећање и вољу „навише“. Како то, читаоци ће наћи просто изложено у овој лепоји просто написаној књизи, јер простор нам не допушта да то овде расправимо.

За педагогику врло је интересантно да цела његова индивидуална психологија не полаже много на даровитост. Индивидуална психологија више цени вежбање, одушевљење ш тренинг једне способности, него наслеђеност. Адлер и његови ученици озбиљно верују да из минус способности може постати плус. Они наводе низ чињеница да покажу да даровитост није одлучујућа у успеху, него одушевљење и вежбање дотичног органа и можданог центра. Овај Адлеров педагошки оптимизам за педагогику и праксу врло је значајан. Како све то изгледа читалац ће такође наћи у овом делу.

Учитеља и васпитача уопште веома јако интересираће лака и фина Адлерова расправљања о породичној костелацији као о значајном фактору душевног развића, па затим о полу п карактеру, који су такође јединствено осветљени и наглашени за развитак личности. МИ пуно много ствари читалац ће сазнати у овом одличном делу.