Учитељ

Психонализа 615

Из примера кога смо навели видимо, да је душевни живот неуротичара везан за један доживљај из прошлости која може бити недавно минула, а која у понеким случајевима сеже до првих дана нашег детињства, обухватајући доживљаје за које мислимо да смо их давно апсолутно заборавили. Неуротичар се, по правилу, не сећа доживљаја који претставља комплекс — болно место у души, патогени фактор, који проузрокује болест, нити је у стању да успостави везу између симптома и доживљаја из прошлости који одређује природу и смисао неурозе и психозе.

Задатак психоаналитичара у психотерапији састоји се у томе да дође до тог доживљаја из прошлости као корена из кога се болест развија; да успостави везу између њега и симптома, и тиме истакне у свести пацијента оно што је за њега било непознато и скривено. Другим речима; психотехником треба доћи до оних болих места у потсвесним слојевима наше душе, избацити их у свест и тиме расветлити онај унутарњи сукоб услед чега је настало једно оболење, а чији смисао болеснику није био познат.

Све до тога тренутка личност није господар својих поступака: она живи двојним животом — уколико се сукобљују с једне стране свесне а с друге њене несвесне тежње — губећи при том сваког часа душевну равнотежу и одређену животну линију. „Код сваког неуротичара и неурастеничара по Фројдовом схватању, вели Цвајг, јединство личности било је поремећено ко зна кад и како, и као прва мера мора се што тачније установити право стање ствари: место, време и облик појаве оног заборављеног или потиснутог унутарњег догађаја мора, се што тачније реконструисати у сећању душе“ (стр. 62).

Погрешно би било међутим помислити, да је довољно да лекар пронађе смисао оболења и да га просто саопшти пацијенту, сматрајући да је тиме кура завршена. Не. Из оног односа који се приликом лечења ствара између лекара и пацијента — којом се приликом тражи да болесник, без контроле и икакве самокритике, говори спонтано и невезано о својим доживљајима из прошлости — из тог односа, велимо, који омогућује лекару да пронађе патогене факторе а тиме и смисао болести, потребно је да се створи такова ситуација, која ће омогућити пацијенту да самосшално сазна и увиди смисао своје болести, и да онај остатак неиживљених афеката, који је фунгирао као несвесни узрочник болести, пошино је прешначен у свесно, на неки начин докрајчи и иживи.

Оног момента кад болесник постане свестан генезе своје болести, као и смисла симптома који су му били нејасни и бесмислени, он постаје господар оних несвесних снага које