Учитељ

614 Данило Вукајловић

је наиме „пре своје удаје упознала једног човека који јупје прогањао својим понудама, на које би она радо пристала да није била морално спречена. Решење тога сукоба она је могла одложити утешном помишљу на будућу удају. Човек ју је напустио, она се удала за другог, али првог није могла да заборави. Помисао на њега непрестано ју је узнемиравала. Када га је једном поново срела, пала је опет у тежак сукоб између своје тежње за њим и привржености брачној верности. Под овим условима сукоб је постао неподношљив и нерешљив. Тежња за овим човеком била је исто толико јака колико и морал те жене. Она је почела да га избегава (сузбијање) и привидно га је заборавила. Али то није био прави заборав већ само потискивање. Она је држала да је излечена и није више свесно мислила на њега“.

После извесног времена међутим, „она се озбиљно посвађала са својим мужем зато што је он „флертовао“ са другом женом. У току свађе као што се доцније показало. она је мислила; „Ако ти смеш, онда сам ја глупа што том себи не дезваљавам““. Та мисао обнавља стари сукоб, који је привидно дат забораву, а кога она покушава отстранити поновним пошискивањем.

Нагонске тежње које се нису задовољиле и иживеле, јављају се сада маскиране — слично оним сновима — иу извитопереном облику у виду симптома психонеуротичног страха. Анализа симптома наведеног случаја показује да у њима долазе до израза оне потиснуте жеље: особа о којој је реч страхује од помисли да се један стран човек шуња крај кревета са жељом да је нападне. Међутим, и не знајући за то, она у том страном човеку замишља вољеног човека: стас, боја косе били су исти. С друге стране симптоми су делимичан израз снага које су вршиле потискивање, при чему се страх од нагона јавља као страх од човека.“)

Симптоми су, дакле, компромисне радње које настају услед интерференције свесних и несвесних фактора — слично омашкама и сновима — и које као такве претстављају задовољење потиснутих снага и оних које врше потискивање. „Неуротички симптоми имају дакле, вели Фројд, свога смисла, као и омашке, као и снови,и као и они имају својих веза са животом лица која их показују.““)

1) Овај случај наводи и дијалектички интерпретира уушћат Кексћ у својој расправи: Дијалекшички машеријалигзам и психоанализа. Стр: 47, 41 и даље. (Исд. „Светлост“, Београд 1984).

Ближе о томе видни: С. Фројд: Увод у психоанализу. прев. Др. Б. Лоренц, Део трећи: Психоанализа и Психијатрија, стр. 243 — 254.

2) Р. Фројд: Увод у психоанализу, стр. 258.