Учитељ

122 Др. Вој. Р. Младеновић

се без те вере не би могло издржати у човековој природи, али се прерано говори о њему. Добро мора тек да савлада зло које се не може прећутати, јер „добро као циљ стремљења претпоставља зло“. Овај ток мисли поменутог научника завршава се сумњом „да се ја икад може поправити“ .3)

Доиста би требало очајавати, кад би поменути, иначе оригинални и оштроумни мислилац био у свему у праву. Своје закључке изводи он аналишући проблем садашњости као такве и као етички предмет. Садашњост се и данас, упркос свему напретку, може само „црним на црном“ описивати,, вели он, и „ниједно перо не може дати исцрпну слику о томе“ како у овоме свету човековог ја, „у сфери егоитета, његовим најгрубљим и најфинијим изражајима“, изгледа. „Ако: би цео свет био исцрпљен у ширењу човечјега ја, последица би била борба свих против свију и апсолутни хаос“. Оштроумни критичар има извесно много разлога да своје искуство из садашњости слика овако црно, али по нашем мишљењу нема ни једног разлога да логички, дакле ипак апстрактно, изводи закључке који могућност васпитања доводе у питање или га своде на чисто технички посао. Ако је тачно његово тврђење да „садашњост као искуство ставља у питање све: принципијелне погледе човекове“, онда то свакако важи и за дијалектику којом он решава проблем садашњости. Поред. тога мора се имати на уму да се садашњост не може одвојити од прошлости, па ни од будућности, као што речени критичар чини. То је исто тако немогућно кад је реч о заједничком животу, као што је немогућно и код појединачног живота. Искуство на којем се заснива наведено посматрање. учи нас такође да је човечанство у свима правцима духовнога развитка учинило велике напретке, да васпитању као неопходној функцији заједничког живота припада највећи део заслуге за тај напредак и да никаква чињеница могућнога искуства не сведочи да и у будућности неће тако бити. Зато ми не само верујемо у могућност поправке човековог“ ја него смо на основу чињеница говорили и о начину спречавања његовог погрешног „ширења“. „Ширење“ се уопште не би могло замислити кад би човек од почетка живео сам за себе, потпуно изолован од заједнице, ако се такав живот уопште може замислити. Апсолутни егоизам, казали смо, немогућан је; он негира заједницу а таква негација противна је стварном животу и сваком искуству.

Живот човеков је тесно и нераздвојно везан за заједницу. Без ње се човек у људском облику не може замислити. Кад је тако, онда је нереално, неприродно и нелогично одрицати човечјем бићу сваку способност и наклоност за живот

8) апзеђасћ, н. н. м., стр. 467 и даље.