Учитељ

742 Др. Љ. Јовичић

се да, на основу знакова, закључују како је тамо. И ако, према употребљеним бојама и другим знацима, деца сама дођу до тога да тамо владају исте прилике, као код њих, значи да је успех постигнут — да деца читају карту размишљајући. Као што се види, у наставном раду пошло се од посматрања и дошло до карте, која служи даље за полазну тачку.

Код израђивања карата не треба губити из вида потребу радног учешћа ученика. Давно одомаћени и данас још најчешће примењиван начин механичког прецртавања карте, било са учитељевог цртежа, било са готових карата, не значи ништа. Ученици треба да сарађују не само кад се израђују места и предели кроз које су они пролазили и познати су им. Карта сваке нове области има да постане у заједничком раду наставника и ђака.

Обрађује се на пр. извесна област, коју велика река дели на два типично различита дела. Према казивању учитељевом одакле река долази ученици означују како треба да се започне цртеж. Уз учешће деце учитељ црта: ток реке, главна скретања, састајање са другим рекама; обележава теренске разлике (планине, равнице), градове, железничку пругу, бање, руднике итд. Цела карта израђује се дакле удруженим радом наставника и ученика.

Да би се ученици сигурније сналазили на једноме терену потребно је да га могу у скици претставити са разног гледишта. Тако ће се некад захтевати да у једној географској средини скицирају само градове. Некад ће се тражити да означе само железничке пруге. Некад ће се пуштати да цртају планине, или само реке, градове и значајна села.

Што се тиче готових карата показало се да је рад много сигурнији кад сваки ученик има пред собом своју атласну карту, него кад се ради само са зидном картом. Баш и да сва деца посматрају и прате оно што се на њој показује, ту никад не може дух бити онако интензивно управљен на предмет, као кад сваки ученик тражи и проналази на својој малој карти.

Земљописна карта и најбоља не би могла остати једини ослонац у школској географији. Јер не треба губити из вида да земљописној настави није једина сврха задобијање јасне претставе у простору. Просторна слика има да се веже са сликом о људској култури. О томе се на карти мало може прочитати. Отуда се материјал у картама допуњује разноликим другим градивом.

У низу сретстава за предочавање истичу се као новије појаве филм и пројекциони апарат.

Очевидно је да се после природе филм мора ставити на прво место. Али он не само да долази одмах за природом,