Учитељ

Наслеђе п радна школа 753

стан и слично. Зато је Декроли пошао корак даље па је покушао истражити, који предмети најснажније делују на наше урођене способности и њиховим буђењем изазивају дечји интерес и пажњу. Па је затим настојао све те предмете сврстати у чврст систем, како би се она случајност пројеката заменила нечим сталним, због чега неће изгубити час новине.

Настојећи да очува ученичку саморадњу што већма може, јер зна да је то посве у складу с биологијским учењем о урођеним способностима, радна се школа необично труди да код својих ђака развије што снажнију вољу у сва три смера: одлучности, опсежности и издржљивости. Чини то зато, јер зна да у животу имају вредност само људи чврсте воље и јакога карактера.

Па и Хербартова школа тражи образовање карактера и образовање моралнорелигијскога карактера меће као циљ „Вваспитне наставе“.

Истина је. Али сетимо се оне старинске речи: „5! дио Тасип! дет, поп езЕ фдет“, ако двојица раде исто, ипак није исто.

Тако је и овде. Чиме ће развити и очеличити вољу стара школа, кад је сапиње на сваком кораку И онда када заповеда и када забрањује» Зар то није исто као кад би неко хтео одгајити снажно дрво, газећи му непрестано клицу која је једва избила из земље и натежући је амо и тамог

Одакле настаје воља» Зар се и она, као и све што живи, не јавља у почетку као слабушна и незнатна клица у облику нагонске тежње у којој се јављају све наше урођене способности без разликег Па се затим развија и расте као слаба жељица, да се уздигне најзад до тежње и воље. А све то испочетка полусвесно. Управо сав развитак тежња, у најширем значењу, и јест у оној свесности која се у њима видии распламсава. И тако из готово несвесног првобитнога интереса и занимања за нешто развија се напокон свесна и јака воља која сву снагу свести слива уједно и појављује се у облику пажње и воље, којој никакве запреке не могу одолети да допре до свога циља.

И Хербарт би хтео да развија вољну пажњу, а и више још пажњу безвољну. Баш тим лучењем пажње једне од друге и нехотице је препоручивао као вољну пажњу нешто што с правом вољом нема никакве везе. И он, и Мојман, и Рибо и толики други. Оно што они замишљају као вољну пажњу то није пажња својевољна, већ изнуђена и извештачена и према томе неприродна. Зато и није могла Хербартова педагогија да развије ученичку саморадњу. Место да дечје способности развије, она их је умртвила и ослабила“.

# Опширније о томе у „Науци о пажњи“ (1932), стр. 49-66. Учитељ 48