Учитељ

754. Др. Дане Трбојевић.

Иг Избор звања

На избор звања хербартовска се педагогија и поготово не осврће. И један од наших наставника, присталица старе школе, покојни професор Типа каже изрично: да се школа не треба о том бринути.

Томе се, међутим, не смемо чудити, јер је то сасвим у складу са целом педагогијом Хербартовом. Не признавајући, по својој психологији, ништа што би дечјој души било урођено, није Хербарт ни могао освртати се на то, да за свако дете бира звање које ће му нарочито одговарати. По његову мишљењу, нема у том никакве разлике међу децом. Свако би дете могло бити што хоћеш, кад не би звања сама по себи била различита. Додуше, не по каквоћи посла, него по количини труда колико изискују.

Ми добро знамо што то значи, јер живимо у доба где се још увек једнако мисли. Не лучимо, додуше, звања толико. по тежини, колико по важности. Зато и велимо да их има виших и нижих, у свим могућим нијансама.

Према звањима делимо и способности људске у више и ниже. Хербартова је заслуга да се то прихватило, особито. у Немачкој. Он је деловао на Сикингера да је основао чувени „манхајмски систем“, по коме се ђаци деле у особито. и слабо надарене, и оне који по својој даровитостн стоје у средини између обе крајности.

Кад се једном јавио појам о даровитости, по немачком начину испитивања подвргнут је научној анализи, а да се о његовој оправданости није помишљало. Сличан начин истраживања душевних способности, према Бине-Симоновој методи: у Француској, ту научну тежњу само је појачао.

И тако се јавило познато испитивање интелигенције с толиким жаром, да је у први мах све било задивљено. Како и не би» Почела се вагати памет. И за тили час могао си се уверити колико умне способности има у кога детета. Подвргнеш га само кратким одговорима на питања („тестове“), и бележиш + и —, па то једно о друго омериш. И одмах. имаш, црно на белом, тачан резултат у постоцима: Тај и тај има толико и толико постотака интелигенције. Према томе. може се прихватити онога посла који, опет по постоцима, одговара томе ступњу интелигенције. Они ретки, „особито: надарени“ створени су за нешто велико. Они ће и у школи боље и брже напредовати од својих другова са слабијом интелигенцијом. Зато треба за такве ђаке основати засебне школе, како би им се осигурао „слободан пут за напредовање.“

Али већ је Бине био у недоумици да оно његово истра-. живање није исто што и школско оцењивање, само нешто брже, али не и поузданије. А када су иза рата Аустријанци по-