Учитељ

Библиографија 73.

Библиографија

(Прикази књига и часописа)

1 Филозофија и општа педагогика са помоћним наукама.

А) Домаћа књижевност

Живота И. Марковић: Социјално васпитање — социјално-педагошка расправа. Издање књижаре Јер. Ј. Џелебџића. Београд, Карађорђева 61, стр. 148, дин. 25. — Термин „социјална педагогика“ врло је простран, зато се може

рећи, да је васпитање у друштву, помоћу друштва и за друштво у ствари. социјално васпитање. У том смислу се Песталоци, први од педагога новијег времена, може сматрати за пропагатора социјалног васпитања. Човеково васпитање је, по ПЏесталоцијевом схватању „један беочуг у ланцу који везује целокупно човечанство у једну целину“. Доцније је Паул Наторп, у своме делу Социјална педагогика, покушао да филозофски заснује теорију социјалног васиитања. Он на једном месту каже, да: „човек постаје човеком само у људском друштву. И обратно: људско друштво се држи и развија само помоћу ссцијалног образовања његових чланова“. Та се педагошка традиција доцније проширује и постоји читава плејада педагога теоретичара који развијају појам и смисао социјалне педагогике и социјалног васпитања. Педагогика, по њима, ступа у тесну везу са социологијом и њеним испитивањима и социологија код. њих постаје једини, или готово једини темељ педагогике. Разуме се да се и ту често много претеривало и проблеми педатогике и социологије су се тако измешали, да се понекад не може јасно уочити шта је код њих чисто педагошко а шта чисто социодошко. Та измешаност некад је тако велика, када се нарочито имају у виду разни правци у социологији и разна мишљења социолога, да педагогика потпуно губи свој прави лик.

Млади педагошки писац г. Марковић, што је особина праве младости, ушао је одушевљено у круг домаћих социалних педагошких аутора и хоће педагогику да споји са социологијом и да проблем васпитања посматра у чврстом споју педагошких и социалних функција и проблема. Читајући Социално васпитање, ми наилазимо на многа имена познатих савремених социолога и имамо утисак, да је расправа рађена потпуно на страној литератури. Но ипак. то не значи, да се аутор није побринуо да на више страница врши пропатанду за југословенску социалну педагогику и југословенско социално васпитање. Дефинитиван суд о писцу се не може још дати, јер је он тек почео да се развија. На сваки начин, да ће се писац клонити сувишног социологизма, у педатогици и да ће своју пажњу сусредити на два вечита проблема: индивидуа и друштво, јер ту је средиште целокупног васпитања. Делце препоручујемо да се с пажњом прочита од стране сваког васпитача.

М. Р. М.

Б) Страна књижевност

Л. Балабановљ: Национализмљ и култура, Софиз. У овој лепо замишљеној и интересантној студији може се наћи доста обавештења, о питању национализма и културе. Само нам се чини да су многи закључци пренагљени и површни. Нарочито они, да је национална свест плод најновијег времена и да две велике културе старога века — култура старе Јеладе и класичног Рима — нису успеле да формирају националну свест код дотичних народа.

Цефтанђ Радославовљ: Емоционалнилтђ фактор при мисленето. Софиа. — После увода, у коме је проф. С. Казанџијев дао биотрафију и карактеристику рада покојног Цв. Радославова, читалац има лепо задовољство да прочета једну стручну студију, која је лепо и смишљено заснована а која, покушава да објасни улогу емоционалне стране човековог живота, нарочито у области метафизичких и религиовних проблема.