Учитељ

106 Д-р Милош Ђурић

рани насликао Полигнот како распуклим пеплосом сакрива обнажени стид и јадна моли за живот, лежао цео фригијски рат, тако у горњим Хесиодовим стиховима о Ериди која „заслужује похвалу свију“, јер она човека гл бруом Субре: (потстиче на рад), лежи збијена једна од највећих тајни које су кретале и унапређивале просветни живот бесмртне Хеладе. Јер, у тим стиховима песник из Аскре изразио је хеленски нагон за надметањем, а то је једна од најоригиналнијих особина у чудесном бићу Хелена. Хелени су донели идеал агонистике, јер су живели на земљишту које је већ само собом претстављало један агон, раскошну игру животних услова и облика, разлика и супротности, које су се надметале једне са другима и одређивале пут и судбину народу који је живео на таквом земљишту. Поједина грчка племена развијају своје «специјалне особине у политици, у обичајима, у свима областима културнога живота, и тим диференцирањем, које је условљено климатско-телурским приликама, отпочиње се стваралачка игра надметања између појединих држава и племена, тако да цела историја хеленска није друго него непрестана агонална борба — најпре једних племена са другима. На малоазијским обалама, на најјачем етнографском и географском контрасту, на раскрсници раса и елемената, где се додирују ваздух, море и'земља, дванаест грчких градова у малом растојању надмећу се један с другим и развијају најцветније културе што их је тадашњи свет могао да види, и на тим обалама, где се земља тресе и море хучи, у великим колонијалним и трговачким метрополама, родила се европска уметност, философија и наука. Сваки од тих градова претстављао је свет за себе. Кад су се после сувише брзог узлета истрошиле те снаге, отпочео је нов живот у Атици. У време кад је почела опадати снага Јоније, Спарта је стајала на челу грчких држава, и ускоро се отпочела агонална борба између најмоћнијих супарника, Атене и Спарте. У персијским ратовима Паладин град утврдио је своју супериорност и око свога чела овио вечну ловорику. „Атена је — каже Сштиз — најдубље схватила моралну идеју грчке историје, најпотпуније ју остварила, и што је за олимпијског победника била песма Пиндарова, то је за Атену био говор Периклов, у коме је он осветио гробове у Керамику и у исти мах — својим грађанима за понос, а свима потоњим људским нараштајима за дивљење — развио раскошну слику онога што је Атена под божјим благословом постала агоналном способношћу својих грађана.“

Већ Хомерова Илијада, из које не избија толико радост због победе колико радост због самог сукобљавања супротности, започиње се препирком (гр) војвода, Агамемнона и Ахилеја:

Откад су завргли кавгу и у њој се растали били Атрејев син, јунацима краљ и дивни Ахилеј. Ко ли од богова вишњих међу њима заметну кавгуг

(Илијада 1 6—–8).