Учитељ

Основи педагогике 143

углед. За доказ овога могли бисмо навести масу примера, али се због ограничености простора за сад морамо задовољити с онима, који ће и педагошком лаику пасти у очи.

Тако: 1. Распоред и подела материје у књизи местимично не одговарају ни најосновнијим захтевима методе научне обраде. Свакако у тежњи за разликовањем од „традиционалне“ Педагогике, писац се на толико места сукобљавао са законима Логике, да је у истини постигао један рекорд. То јасно избија особито у оним деловима књиге, у којима треба да се покажу новине, које је „наметнуо сам напредак педагошке теорије и праксе“ последњих деценија. Међутим, да је писац при овој својој работи имао ма каквог одређеног педагошког научног кришеријума, па био то и онај имагинирани „еволуционизам“, који му у журби и одока натура анонимни приказивач у једном дневном листу, зацело му се не би десило то, да књига претставља једну чудну збрку појмова, каква се ретко може наћи у књигама ове врсте.

Без обзира на многе нејасности и контрадикције, о којима ће бити речи мало доцније, овде је довољно бацити поглед само на „Садржај“ књиге па се одмах уверити о истинитости предњег тврђења. У том „Садржају“ на стр. 222 нема иза предговора натписа: „Први део: Општа педагогика“. Из чињенице пак, да тог натписа на почетку књиге има и да он и са техничког и са ло. Гичког гледишта чини пандан натпису: „Други део: Дидактика“ на стр. 177 и 223, јасно је, да ту писац мисли на поделу књиге, а не и на поделу Педагогике. Волели бисмо знати, како би по том његовом „схватању“ гласио заједнички натпис књиге за оба њена дела, тј. за Општу педагогику и Дидактику скупар> „Основи педагогике“ зацело не, пошто писац оба термина, двојећи их у два сасвим посебна поглавља, сматра ту као диспаратне појмове, а на стр. 177 супротно овоме Дидактика му је „део педагогике који се бави наставом“. Како ће се „почетници у педагогици“ 'снаћи тек са пишчевим галиматијусом на стр. 17 и 18, где му је Педагогика по савременом захтеву „постала део Опште теорије образовања или Опште науке о васпитању“, која би имала пре свега да објасни природу телесног и душевног развоја детета“, а Дидактика му се сад зове Практична педагогика»р!

Да је писац био сам верзиран у овим основним стварима свакако не би смео без страха за свој ауторитет и као писца и као наставника до ове мере испретурати ове појмове, особито с погледом и на осталу садржину, коју је неприродно укалупио и ставио под појам Педагогике (натпис на сер. Тбј

Колико је пак уотште мало водио рачуна о логичким 34хтевима поделе, насумце разбацујући истоветни или различити материјал под иста или страна поглавља, нека послуже и ови примери: на стр. 13—16 у одељак „Појам васпитања“ сврстао је: васпитање, образовање и наставу и не покушавајући да их дефинише и да постави границе и разлику међу њима, На стр. 24 под 5 говори о могућности Педагогике кад науке, дакле иза 4 тачке, А којој расправља о могућности и границама васпитања, место да