Учитељ

Фребел и Монтесори 89

Нажалост, Герхардс греши тврдећи да наиме његово схватање метода Монтесори одговара стварној пракси њеног васпитања. Ја ћу се овде ограничити само на два документа, који припадају педагозима практичарима, који су благонаклони према методу Монтесори. „У разним дечјим домовима у Риму, прича Хилда Хекер, ја сам приликом посета често посматрала да се деца, када им се фантазија јако заигра, почну да играју са дидактичким материјалом. На пример, преда мном је малишан који је испразнио сву подлогу са дрвеним цилиндрима. Он оставља на страну све цилиндре, подмеће два велика цилиндра у облику точкова под подлогу и са очима које блистају клати по столу напред и натраг подлогу као нека колица. Забавиља му брани да продужи ту игру. У том истом дому, који служи за углед и који смо чешће посећивали, ми смо једном обратили пажњу на једног бледог тихог дечка, који је са усрдношћу вадио велика и мала дрвца из тзв. „лествица“ и носио их у угао собе. Преневши све то у угао, он је почео од њих да гради не лествице, већ разне фигуре, окрећући дрвца на разне начине, стављајући их попреко, косо и право једно на друго, укратко речено, то се дете бавило слободним грађењем нечега. Убрзо је начинило фигуру, која је — с кубистичке тачке гледишта — у самој ствари личила на коња; оно је узјахало на то одозго и ја сам видела његов дивни осмех, када је оно, задовољено, сасвим тихо „скочило са свога „коња“. Забавиља му је наредила да прави „лествице“, дете је приступило том послу, али је убрзо опет начинило „коња“ Када је дете, после треће забране, и четврти пут у тајности брзо направило свога „коња“, онда му је забавиља, љубазно али одлучно наредила да остави своја дрвца у орман. Дете је послушало, али се за све време до ручка није ничим занимало. На нашу примедбу, коју смо за време разговора казали и забавиљи и самој Монтесори, изјављено је следеће: „материјал, тако исто као и тањири, ножеви и виљушке, није одређен за игру, већ мора да испуњава свој циљ. Ако деца осећају потребу за игром, треба да се користе другим материјалом. Но у дечјим домовима ми нисмо видели за ову страну дечје активности никакав материјал, никакве играчке, никакве сандучиће за грађење“. Што се тиче дечјег слободног цртања, „у времену када сам била на течају код Монтесори, она му није давала никакво значење; у цртању она није обраћала никакву пажњу на стваралачки момент (да5 Оезјанепде), дечји прсти морали су се једино навикавати да држе писаљку. Цртање је било само претходно вежбање за писање. Деца су цртала по угледу разне геометриске облике или су прецртавала, често копирала са штампаних угледа, пеизаже и просте слике. Уосталом, ја сам тада посматрала код деце покушаје у слободном цртању, том цртању мале деце, које нема ничега заједничког са орнаменталним цртањем, већ претставља примитивно шарање онога, што деца виде пред очима. У неким случајевима забавиље су такво цртање директно забрањивале, нагонећи дете да се бави писањем, у другим случајевима цртању се није поклањала никаква пажња,“ '%),

+0) Штит. рад сто. 12 ли 17.