Учитељ

182 Драгољуб Бранковић

Дуго ће још времена проћи, вели Дуји, док школе као васпитне установе буду тако удешене како би ученици могли у њима да стичу и проверавају идеје и знања у 'акшивном раду; али ово стање ствари не дају васпитачу ни права ни извињење да стоји скрштених руку пред методама које одвајају школу од стварног живота.

Прогрес експерименталних природних наука најнепосредније погодио је уобичајено подвајање рада и знања. Овај напредак показао је да не постоји од природе сазнања нити разумевање које не потиче из рада. Анализа и нов ред чињеница који је неопходан за развитак знања, тумачење и правилна класификација, не могу се постићи чисто менталним путем, тј. у мозгу.

„Али питање о времену, месту као и колико једно дете треба пустити да само ради, питање је детаља а не принципа“ (495).

„Једино сопственим опажањима, размишљањима и проверавањем сугестије може васпитаник проширити и исправити оно што већ зна. Мишљење је исто тако индивидуална ствар каои варење хране. Затим, постоје разлике у погледима, у начину рада и интересовању за ствар, од једног лица до другог. Ако се ове разноврсности укину у тобожњем интересу једнобразности, и учини покушај да се пронађе један калуп за учење и понављање пређеног градива, неизбежно се појављују забуне и површности“. (405—496).

Ако се каже да ученици нису способни за такав оригиналан рад, и да се онда морају ограничити на усвајање и репродуковање ствари од лица која су боље обавештена, Дуји даје двострук одговор: овде се ради о оригиналности држања, тј. о неусиљеном одговору или реакцији сопственог индивидуалитета. Нико неће очекивати да млада, недорасла бића дођу до оригиналних открића баш оних чињеница и принципа. Али није неразумно очекивати да васпитаник сам и за себе открива и налази нове ствари. Последице досадањег начина рада јесу да оно што је оригинално у индивидуалитету што га одваја од других, остаје неупотребљиво и неупућено. Иначе, његова привидна пажња, његова послушност, његово учење напамет и преслишавање, имају у себи много интелектуалне потчињености која је потребна за приуготовљавање маса у једном друштву где се од већине не очекује да оствари своје циљеве или идеје, него се прима наредба од мањине која седи на власти. Оно није погодно за друштво које тежи да буде демократско.

Дуји схвата философију као теорију о васпитању (540—542),

Јединсшво наставног градива п методе.

Мисао да су дух и тело два независна и одвојена царства донела је закључак да су методи и наставно градиво 2Подвојени појмови. Тада се наставно градиво појављује као готово систематисано груписање чињеница, а метода бави се питањем како ће се најбоље изнети и у душу детињу утиснути. На ово Дуји на-