Учитељ

Педагогика Џона Дуја 181

и поређати рђаве резултате који су потекли од овог дуализма свести и тела, вели разложно Дуји. Али — наставља Дуји на ст. 282 свога сјајног дела — ученик има шело по он га доноси у школу заједно са својим духом. И ово је тело неизбежно врело енергије. Но пошто његове гктивности нису искоришћене у занимању стварима које остављају значајне резултате, то се на њих мора с мргођењем гледати. Тежиште „питања школске дисциплине јесте у томе што учитељ често мора да утроши много времена угушујући телесне активности“ (282). „Нервни напор и умор који се јавља код наставника и код ученика неопходна је последица ненормалног положаја у коме се телесне радње одвајају од саме радње схвашања смисла“. „Занемарено тело; немајући никакве организоване и плодоносне начине рада, избиће, не знајући како и зашто, у бесмислену напраситост или ће потонути у исто тако бесмислено лудило — обоје далеко од нормалне дечје игре.“ „Деца потроше све што имају енергије да угуше своје нагоне и активне тежње уместо да се предаду позитивном и конструктивном планирању и извођењу; она се, према томе, не васпитавају у одговорности за мудру и лепу употребу телесних моћи, него у принудном осећању дужности да их угушују.“ (238). Чула се овде посматрају као врста тајанственога ходника кроз који се спроводе информације из спољашњега света; то су каже се, стазе и путеви сазнања. Приковати погледе за књигу, отворити уши за наставникове речи јесте тајанствени извор интелектуалних дарова... Чула и мишићи употребљују се не као органски учесници у једном инструктивном искуству него важе као спољашњи улази или излази.“ (284). „Понављамо, наставља Дуји, сваки начин је механички који одваја телесну радњу од духа.“ Дуји сматра да одвајања тела од духа даје васпитање и наставу у облику „полуопажања“, ствара „полумртву нашу духовну делатност“ (е87), као што се данас већином ради по школама. „Пунити наше главе, као бележник, овим и оним као свршеном и гошовом сшвари не значи мислити. Значи да постајемо делови једног апараша за регистровање.“ (241). „Спољашња опрема и уређење просечних школских учионица су неповољни за стварање атмосфере коју је живо искуство створно прожимало. Чега има у њима сличног са условима свакидашњег живота који може изазвати многе тешкоће» Готово све доказује да се највише цени слушање, читање и понављање онога што се рекло и прочитало.“ (256). „Однос са стварима није више непосредан“ (257).

Дуји критикује разложно тзв. „развојну наставу“. „Наставници с „развојном“ методом позивају ученике да измишљају ствари — као да би их они могли из својих глава истрести. Материјал мишљења нису мисли, него радње, чињенице, догађаји и односи ствари (258), „За највећу је осуду ишчекивање да други, књига или учитељ, пруже готова решења, уместо да сам васпитаник прилагоди и примени материјал којим располаже на питања пред којима се налази. „Овакав рад не само допушта прилике за мишљење да пролазе неџскорпшћене, него он упропашћује мишљење.