Учитељ

180 Драгољуб Бранковић

узети учешћа у заједничкој делатности, а ово је пак немогуће учинити без културе, јер се не може учесшвоваши у узамном раду с другима без учења (лично духовно богаћење као циљ). У овом погледу он се највише задржава на Русовљевом гледишту да је васпитање процес развитка у складу с природом, при чему се појму дрпроде ставља насупрот појам друшшва. Педагошки реформатори прибегли су природи као мерилу. Нико није боље изнео добре и рђаве стране ове теорије о природном васпитању од Русоа, вели Дуји „Васпитање, вели он, добијамо из три врела: од природе, људи и ствари“. Веће истине о васпитању мучно да су икада биле изговорене. Три су фактора васпитног развитка: 1) уређена својства телесних органа и њихових функција; 2) сврха у коју се функције ових органа употребљују под утицајем људи; 3) њихово непосредно дејство на околину, и обратно. Такође и друге две Русовљеве поставке исто су тако основане: а) потпун развитак постиже се кад су ова три чиниоца у васпитању у хармонији и кад узајамно сарађују; б) кад су урођене снаге органа првобитна основа за разумевање ове хармоније. Али Дуји замера што их Русо држи као засебне и независне радње. Русо верује да постоји независно развиће урођених снага и моћи или како то он каже „спонтано“. Затим Дуји примећује да он изједначује Бога и Природу, по њему су првобитне снаге божанске, јер долазе непосредно од мудрог Творца, а затим тврди да се све изопачи у рукама људи (некозеквентост), али вели, првобитни нагони по себи нису ни добри, ни рђави, него да постоји једно или друго према сврхама у које се употребљују. Из овога не излази поука да би их требало пустити да иду за „својим спонтаним развитком“, него треба им обезбедити околину која ће их организовати. Исто тако Русо каже: „Природан човек има апсолушну вредност“, што значи да је Русо пренебрегао социјалну средину за развиће васпитаника. Он је назначио да природа даје не само прве снаге које постичу растење, него и његов план и циљ правог живоша, чиме је искључио друштво за развитак, и у овоме му је погрешка.

Принцип радни

Дуји врло вешто у складу са психологијом износи доказе да се на радном принципу мора обављати свака настава. Он то развија као нико до сад убедљиво, полазећи од факта да је искусшво првобитна ствар делања и трпљења а не сазнања. „У школама понајчешће сматра се да ученици ваља да стекну знање као шеоријски посматрамп, као духови који имају да усвоје знање непосредном енергијом или напором интелекта. Реч ученик је готово добила значење да неко није одређен да преживи у себи плодоносно искуство него да непосредно апсорбује знања. Оно што се зове свест или дух одвојено је од физичких органа делатности. Прво се замишља као чисто интелектуално; друго (23) као наметнути и безначајни физички чинилац. Тесна веза рада и трпљења бива дакле прекинута. „Било би немогуће довољно претставити