Учитељ

196 Д-р Милош Ђурић

уметности (реч, свирку, плес), које су се надметале једна с другом и стварале хармонију у времену.

Као лирика агонална је и драма, која у У веку замењује епопеју и херојску лирику. Карактеристично је за приказивање грчких драма да су се међу собом надметали и песници и хорези и глумци. Позоришна уметност уопште јесте ћерка агонистике. Како је приказивање трагедија у Грка било државни задатак и било у најужој вези са религиозним народним култовима, разумева се само по себи да се трагедије нису приказивале сваки дан, него само о Дионисовим празницима. То показује да је грчка драмска уметност имала сасвим други карактер него ли модерна, која се ослободила сваке независности од државе и цркве. Најсјајнији празник био је онај који се се празновао од 9—13 елафеболиона (марта-априла) а звао се Велике Дионисије. У то доба, после зиме, поново је отпочињала пловидба, и у Атену на прославу празника долазили су странци из целе Хеладе, нарочито посланства из савезничких градова, која су том приликом доносила своје прилоге за ратну благајницу, а град се трудио да се покаже у свом највећем сјају. Прослављањем управљао је први архонт. Тако је та велика пролетња светковина била заједничка светковина целог атичког савеза. Надметање је било двоје: лирско и драмско. Најпре се надметаху лирски хорови дечака, затим одраслих људи. Како се фила огледала са филом, победа хорега и лирског хора беше у исти мах и победа њихове филе. После лирског надметања долазило би на ред драмско. У томе случају није се више фила надметала са филом, него песник са песником. Огледаху се по три трагичка и по три комичка песника. Сваки трагички песник такмио се једном тетралогијом, т. ј. трима трагедијама и једном сатирском игром, и за то је требао један дан, а сваки комички песник такмио се једном комедијом, али сви комички песници требали су за то заједно један дан. Доцније, у ЈУ веку, број комичких агониста умножио се. Песник који је хтео да му се прикаже тетралогија или комедија морао је да сеу одређено време пријави архонту, који је управљао оном светковином о којој је песник хтео да му се дело прикаже, с молбом да му одобри хор. Архонт би испитао вредност понуђених драма, па би о Великим Дионисијама оној тројици трагичких и оној тројици или четворици комичких песника, који су донели најбоље драме, одобрио хор. О успеху комада судиле су судије, који су бирани коцком (за комедију 5, а за трагедију јамачно 10) и који су се потом уз нарочиту жртву заклели. За судије трагичких песника знаменито је ово место у Плутархову Кимону (8): „Зато га је највише и заволео народ, а упамтили су и његову пресуду трагичких приказивања, која је постала знаменита. Јер, кад је Софокле, још млад, приказивао свој први комад, па том приликом настало свађање и препирање публике, архонт Апсефион није коцком бирао судије приказивања. Али, кад је Кимон, заједно са другим стратезима, дошао у позориште и принео богу уобичајене жртве, није им архонт дао да отиду, него их је заклео и приморао