Учитељ

Значај надметања за грчку просвету 197

да седну и да суде, јер их је било десет, од сваке филе по један. Ово је приказивање већ због угледа судија престигло обично частољубље, а кад је победио Софокле, каже се да се Есхил озловољио и то тешко поднео и кратко време у Атени остао, а онда је због љутине отишао на Сицилију, где је у Гели умро и сахрањен био“. Кад би се приказивање свршило, судије би имена песника написале оним редом којим су по суду њихову успели. Као победника прогласиле би судије песника најбоље тетралогије или комедије, а заједно с њиме и његова хорега и оног протагонисту који је најбоље глумио, а држава би га почастила наградом и венцем бршљановим. Елијан (Уаг. Н. 1 13) каже: „Најпријатнија забава били су ови Облаци, и песнику су пљескали као никада пре и викали да је он победник и позвали судије да одозго напишу Аристофана, а не кога другога“. Ово место показује да је на судијску пресуду хтело да утиче мишљење публике, које се показивало у пљескању и викању, а по свој прилици судије су често прихватиле суд публике. О читавом агону саставио је архонт записник у коме је споменуо своје име, светковину, имена песника и хорега који су се надметали, натписе драма којима су се песници такмили, имена протагониста и, напослетку, судијску пресуду. Такав записник звао се чбадбкама и чувао се у државном архиву. На основу таквих натписа и оригиналних записа у архиву саставио је Аристотело своје дело о дидаскалијама, од кога су нам сачувани само фрагменти. Хорег победник имао је право да на успомену свога успеха постави плочу на коју би написао име своје и свога песника. Трагички песници победници били су веома цењени, а и сами су се поносили својом победом. Трагичар Теодекте из Фаселиде у Ликији, ученик Платонов и Исократов, пријатељ Аристотелов, умро је у четрдесет и првој години, и на његову гробу био је поносан натпис да је од једанаест његових трагедија осам њих однело победу. Агонални међу собом, трагичари су често приказивали агонална лица у својим комадима, тако да се једна утакмица продужује у другој. Митска утакмица Аполона и Марсије, Тамирида и Муза, Атене и Арахне, Ајанта и Одисеја, продужује се у трагедијама, којима се опет песници међу собом надмећу пред својим судијама.

Агонални су међу собом били и сликари, на пример: Пенен, брат Фидијин, и Тимагора, Зеуксид и Парасије, Парасије и Тимант, Апеле и Протоген. О последњој двојици, на пример, Плиније (Маг. Н. ХХХМ 81—83) забележио је ово. Желећи да се упозна са Протогеном, славним уметником из града Кауна у Карији, Апеле је допловио на острво Род, где је Протоген стално боравио, и потражио овога у његовој делаоници. У њој се баш налазила само нека баба, и она је чувала даску која је већ била приређена за сликање. Баба га упита ко је, да би Протогену умела рећи ко га је тражио, а он одговори овако: узме кичицу и бојом преко даске повуче веома танану црту и, показујући баби ту црту, рече: „Ја сам овај“ и оде. Кад је Протоген дошао у делаоницу, одмах је по тананости прте погодио да га је тра-