Учитељ

322 Артур Либертш

човек треба да буде дисциплинован; 2) треба да буде култивисан; 3) треба да буде цивилизован; али пре свега треба да буде морално образован. (стр. 201) при томе он вели ово: „ми живимо У доба дисциплинирања, културе и цивилизовања али још ни издалека не живимо у доба извршавања моралних прописа. Кад се узме у обзир данашње стање људи срећа држава расте у исто време са бедом људи. И још је увек питање да ли бисмо ми у примитивноме стању без све те културе, били срећнији него у нашем садањем стањур Јер како се могу људи усрећити, а да не постану морални и мудри» Квалитет зла се при томе неће смањити.“ (Стр. 208).

Ми стојимо овде пред једним чудним и значајним феноменом. Проблем васпитања и образовања се уопште узев сматра за етички проблем. Верује се пак да се остварење тих етичких задатака може поверити разуму. То је заправо била основна теза рационалистичке педагогије. Ми смо већ изложили разлоге и једностраности тога схватања. Тек с великом муком дошло се до сазнања, да проблем образовања и васпитања није у првоме реду проблем разума него проблем воље и осећања. За сазнање важности и неге осећања много је учинила педагогија романтике. На супрот томе Кант је пре свих заступао гледиште о значају васпитања воље. Његова је педагогија, опште говорећи, наука о могућностима и путевима образовања људске воље да буде добра воља, да буде воља за добро.

Његово гледиште заступа, разуме се, неакантовска педагогија нпр. Паул Наторп у својој социјалној педагогији. Интересантно је да његова књига носи поднаслов: и теорија образовања воље на основи заједнице.

За ту етичку педагогију је важна још и ова ознака: Као што се за рационалистичку педагогију узима као њен основ теорија сазнања, тако се исто и за етичку педагогију узима етика као основ. Код сваке етике мора се наиме поставити питање, које су њене претпоставке и њене основне дисциплине. Јер тек од тих претпоставки и основних дисциплина може се „засновати“ појам образовања и васпитања.

Из тога произилази да једно такво заснивање може и треба да има један сасвим други карактер него заснивање у духу рационализма. Јер рационалистичка аргументација је нешто сасвим друго од моралне аргументације. У овој се не може ништа логички доказати, овде се мора све захтевати и мора се сматрати као налог дужности.

__ На тај начин ово моралистичко образовање образложава се савешћу. Образовање и васпитање није на овом становишту ствар просвећености него израз наше моралне одговорности. И када би ми овде била дозвољена лична исповест ја бих рекао: моралистичка педагогија ми изгледа не само због тога виша од рационалистичке педагогије што она већу важност полаже на образовање воље 'него на образовање разума, него ми она изгледа и дубље заснована што не почива на разуму него на савести, Дакле на једном дубљем закону у нама: Уопште за спор човека

о завааа ама оасо аазассавианкавсасна ока лесе ~