Учитељ

Историја школа у Србији 345:

књизи, најчешће на часловцу. Овом учењу претходило је, као нека врста припреме, али то није била припрема за науку већ за службу Богу, учење напамет многих молитава и других религиознообредних ствари. Као читанка служи псалтир. Отуда онај који зна читати зове се „псалтирац“ (као што је на западу »рзаПега!ик«). Процес овог елементарног учења читања траје 2, 3, 4 и више година. То је било само учење читања, док је учење писања захтевало засебне студије. Онај који је хтео бити „врло учен“, који је хтео да зна и писати, морао је, понекад, мењати школу и учитеља. Тај је морао тражити неку бољу школу и чувеније учитеље, који знају писати. Писање је дуго времена сматрано као нешто споредно, а мислило се да за ту умешност и нису потребна нека нарочита упутства. Треба свако сам да учи, да се вежба из угледа док не научи. Хартије за писање није било довољно; она је била скупа и до ње се тешко долазило. Због тога се обично учи писати на некој дашчици превученој танким слојем воска. Вуков први учитељ писмености, Јевто Савић „разбио би барут у води“ па од тога правио смесу за писање. Хартију од барутног фишека развио би, исправио и употребио да на њој пише и Вуку показује слова. Има података да су неки самоуци употребљавали печурке што расту по трулом дрвећу, да на њима шарају слова и тако се вежбају у писању.

У другој половини ХУШЕ века почиње се нешто више неговати писање, али још увек врло недовољно. Године 1776 Захарија Орфелин у своме буквару даје упутство за учење писања. По томе упутству слова се уче писати азбучним редом. Кад се науче писати мала слова, вежба се у писању слогова од два и три слова, онда се пишу речи, уче велика слова и најзад пишу реченице. Орфелиново упутство за писање говори још и о саставним деловима свакога слова, а садржи и поуку о зарезивању пера којим се пише.

Језик и правопис књига из којих се учи писменост, прве деценије ХУШ века, још је српскословенски језик србуља. Иако је забележена појава књига из „Московске земље“ још почетком ХУП века (1602), на тим се књигама још не учи писменост. Али од године 1711 све чешће и све више, по школама у Србији, сусрећемо руске букваре. Године 1718 београдски митрополит Мојсије Петровић оснива у Београду (при своме двору) нарочиту школу у којој ће се српски младићи учити да читају руске црквене књиге, које треба да замене наше старе србуље. На овај начин почиње постепено потискивање српско-словенског језика из школе и наставе, да би на његово место дошао руско-словенски језик као језик школске књиге и наставе. Процес овај убрзан је и постао потпун тек кад су на митрополитову молбу дошли руски учитељи са својим књигама (М. Суворов са 400 буквара и 70 граматика). Митрополит Мојсије, иако је толико радио на уношењу руске просвете и књиге међу Србе, сам је до краја свега живота писао старим српскословенским језиком. Његов наследник, митрополит Вићентије Јовановић, продужује да потпомаже уношење рускословенског језика код нас па га и сам службено употребљава. По његовој заповести, његов егзарх Вићентије Стефановић обила-