Учитељ

346 Жив. Ђорђевић,

зећи митрополију, наређује свештенству да књиге које употребљава: „будут свја московскаја или ашче која кијевопечарскаја, «обаче синодалнаја.“ У дисциплинским правилима за учитеље и ученике (1734) наређено је наставницима свих школа да ученике поучавају „чистом и правом језику словенском“ (у то доба таквим језиком се сматрао руски језик). Ипак, из извештаја егзарха Максима Радковића видимо (1733) да по црквама има још увек више «старих српских рукописа и штампаних србуља, него књига „мо«соквскаго типа“ а да попови знају читати само „простачки“. Београдска митрополија још и године 1735 већином чита и пише по «старом начину а не по московском. Нови наставни језик тешко продире, јер је неразумљив и тежак за учење. Петар Руњанин, жоји је као ђак учио на томе језику, пише: „Кад изиђем из школе «скорбан узмем моју лекцију читати а ни речи не разумевам, те помислим у себи, какав је то језик» То се никад не научи“! Миријевски је бранио употребу овог језика у школи. Он је тврдио да је словенски језик савршенији, као и старогрчки, од свих живих Језика, и од латинског. За Србе је тај језик светиња, јер је у употреби у цркви. Србину је, додуше, мио његов народни говор. На томе језику су испеване и његове најлепше песме у којима се опева српска прошлост, али је „још прерано да се тај језик у школске наше књиге уводи пре него што се из њега турске и арнаутске речи очисте, али по себи се разуме смотрено и полагано. „До тога времена било би опасно сваке новотарије у школске уџбенике уводити па још већма, ако би се ти уџбеници тућим латинским писменима штампали.“ Српски митропоти и цео православни клер такође је бранио употребу тога словенскога језика.

Почетком ХУШ века (1717) појавио се и један наш буквар, Кипријана Рачанина, али је он остао у рукопису и по свој при„лици није употребљен као школска књига. Године 1776 штампао је Захарија Орфелин у Млецима: „Первоје оученије хотјашчим оучитисја книг писмени славенскими називаемое Буквар.“ У предговору овога буквара пише да је разлог његовог издавања тај, што српска деца учећи се читању славенских књига издангубе врло много у почетку учења, те многа не изађу из школе да умеју читати „без погрешенија правилно и добро.“ Главни узрок неуспеха је што деца „не имут основателнаго в самом началје наставленија,“ и што руски буквари „московски“ (већи) и „кијевски“ (мањи) нису подесни за српску децу, јер је у Срба „изговореније речениј весма отменое.“ Прота Матија Ненадовић учио је читати из једног московског буквара кога у својим „Мемоарима“, назива „врлетни“, што ће рећи врло тежак за учење. Почетна (зачална) слова тога буквара била су црвена.

Орфелинов буквар садржи и методско упутство о извођењу наставе почетног читања и писања. Упутство је врло напредно, јер Орфелин препоручује да се при учењу читања употребљавају словарице израђене на четвртастим картонима. Деца треба поваздан да се играју тим картонима и тако играјући се да изуче сва слова. Учитељ ће с времена на време тражити од ђака да му дају поједина слова, н. пр.: „Дај ми Аз“; „Дај ми Буки“ итд. Учитељима и