Учитељ

Историја школа у Србији 347

родитељима препоручује се даље да деци за свако погођено слово дају као неку награду, у воћу, колачима и слично. Орфелин сматра да би на тај начин: „маленкие дјети, которие толко проговоривати начнут в десјат или в 15 днеј внучили азбуку.“ Нема података да је неко негде у Србији доиста и покушао радити по овоме напредном методу који препоручује Орфелин у упутству свога буквара. Према тадашњој настави уопште Орфелиново упутство за извођење наставе читања напредно је још у једном правцу. Орфелинов буквар садржи и грађанску азбуку с намером да би младићи „способни бити могли чтенију всјаких политических книг.“ Он тежи, да својим букварским упутством унесе у тадашњу школу и наставу, не само грађу религиозну већ и нешто из историје, географије и познавања природе.

Школе у Србији, око половине ХУШ века, уколико употребљавају буквар као школску књигу, то је руски буквар: „Первое учение отроком“ од Теофана Прокоповича. То је онај буквар кога је Суворов донео из Русије. Тај је буквар највише употребљаван поглавито због тога што је препоручиван од православног клера и што је до њега било најлакше доћи, јер је више пута, по наредби наших митрополита, прештампаван у школске сврхе.

Уопште, школе у Србији ХУШ века, сем буквара употребљавале су још само црквено обредне књиге. Ове књиге по својој садржини и своме језику биле су далеко од народа и његова живота. Па и те и такве књиге биле су ретке и доста скупе, да би шири слојеви народа могли до њих доћи. Аустријска окупациона власт у Србији забрањивала је уношење књига из Русије, а одбијала захтеве Срба о оснивању сопствене штампарије. Тако су школе остајале без најнужнијих оруђа свога рада. Мако је била ретка књига у Србији овога доба и до ње се тешко долазило, ипак се крајем ХУШ века могло наћи још и ових књига које се читају: „Житије Алексија человјека Божија“; ,„Месјачослов“; „Гребник“. Педагошких и методских упустава за наставни рад такође нема сем оних у упутствима неких буквара. Изгледа да је учитељима у Србији, и у другој половини ХУШ века, била сасвим непозната она педагошка и методска реформна радња која се развијала код Срба с оне стране Саве и Дунава. (Доситеј, Јанковић — Миријевски, Вујановски, Соларић и др.).

Школа и њена настава, ученост писмених, овога времена, била је окренута на горе, Богу. О човеку и његовом пребивалишту школа није водила рачуна. Али је зато поред ове образованости малог броја писмених постојала и једна друга образованост, образованост неписмених, супротно постављена првој. Средство ове образованости неписмених, усмених, многих, огромне већине народа, била је народна песма која се живо негује кроз цео ХМУШ век. Њена васпитна улога ниуколико није била мања ни безначајнија од тадање школске образованости. Тек данас ми то јасно видимо.

У прво време није било других учитеља писмености сем свештених лица: попова и калуђера. Доцније током ХУШ века, јављају се и учитељи световњаци. Међу световним учитељима нала-