Учитељ

348 Жив Ђорђевић

зимо најпре оне који су се спремали за духовне позиве, па из буди којих разлога нису могли ући у те позиве. Најчешће су то они који су се спремали за попове, па нису добили нурију. Световни учитељи мање су цењени од духовних, и према овима су увек у подређеном положају. Сталне плате нису имали, него су живели од „реграције“, поклона (милостиње) ђачких родитеља. Да би увећали своје мале приходе, недовољне и за скучен живот, учитељи су били црквени појци, звонари, опслужиоци цркава (палиоци кандила, продавци свећа и слично). Неки Грк учитељ у Београду уместо плате добио је право да на тасу у цркви скупља. прилог за себе. Спремност калуђера у „наукама“ била је највећа, свих осталих слабија. Али сви заједно били су врло бедно спремљени за наставнички посао. У поменутом извештају егзарха М. Радковића налазимо и оваква места о спреми тадашњих свештеника: „читает книги весма худо“; „читати коекако стуца“; ретко, „читает средње“; најређе, „читати добре может“.

Школе, манастири и цркве нису једина места у којима се у ово доба стицала писменост. Та су места, за многе који су хтели да се уче писмености, била врло далеко, те због тих и разних других узрока нису се могли њима користити. Силом прилика овакви су прибегавали другим начинима да дођу до писмености. Развијала се самоучка писменост. Самоучки описмењених људи било је у то доба доста, па их је доста било чак и до најновијег времена. Сам Вук Стефановић — Караџић, пре свога доласка у манастир Троношу, као дечак, самоучки је учио читати и писати. О томе како је Вук самоучки учио писменост имамо података у његовој биографији. Вуков отац некако је био набавио своме. сину један московски буквар са сликама чему се он много радовао и са жудњом се дао на учење. — „Где је год био, ходајући по селу или по путу и читајући буквар, никога не би мимоишао,. од кога се надаше да ће му одговорити, а да га није запитао чита. ли он тако ово или оно. Чим издалека види каква човека, трговца. или попа, или калуђера, само не Турчина — што је лако било познати по оделу — скине пред њим капу, пољуби га у руку, и ставивши му буквар пред очи рекао би: „Молим те, мајсторе (ако је трговац), или „попо“ (ако је свештеник), или „духовниче“ (ако је калуђер), молим те, покажи ми ово, читај ми, молим те, тако како бих ја могао за тобом поновити“. Потом га опет пољуби у руку, рекне му хвала и пође даље, учећи свој буквар. Овај приказ самоучког учења писмености врло је леп и убедљив. Као познатији самоуци помињу се: Васа Поповић (брат од ујака кнегиње Љубице), Милоје Ђак, Јован Ковач и други. Самоуци су чак ушли и у нашу народну поезију, н. пр. песма „Цар Константин и Ђаче самоуче“.

Спољашња и унутрашња организација школа у Србији у ХУШ веку, делом је била наслоњена на своју прошлост, делом је примила утицаје господарећих Турака и Грка (у црквеном погледу), а делом је била подложна и утицајима из Аустрије и Русије. Турци и друге народности европске Турске овог времена имали су слично организоване школе. Западни утицаји и они из