Учитељ

Историја школа у Србији 349

Русије ушли су у школе у Србији преко њехових књига и учитеља.

Школске зграде биле су ниске, трошне и мрачне као већина турских кућа. Обично је школа имала за учионицу неку повећу собу, онда ходник и једну мању собу за стан учитељу. На малим прозорским окнима разапињана је хартија „пенџерлија“. Ђаци су седели на поду (махом од набијене земље) голом или покривеном асурама. Ако је нека школа била боље уређена постојале су и клупе на које су ђаци остављали књиге и прибор за писање. Школско време није било утврђено; ни годишње ни дневно похођење школе није се нарочито уређивало. У току године долазили су ђаци у школу кад ко хоће и може: неко у јесен а неко у пролеће. Дневни школски ред обично је почињао у свануће а свршавао се у заход сунца. У подне је даван одмор 1—2 сата ради ручка и освежења.

Наставна метода користила је само једно средство, рачунала је само с једном духовном функцијом: све се заснивало на памћењу. А пошто се најбоље памти оно што се много пута понавља, то је дуго, бескрајно понављање било општи поступак ове наставе. Учитељ говори и показује у књизи а ђак то понавља све дотле, док добро не утуви и не буде способан да у свако доба, кад учитељ запита, опет исто тако понови. Настава је тежила да савлада облик а о садржини је водила мало или нимало рачуна. Учило се ради тога да би се знало напамет поновити а не да би се разумевало. По обичају, учитељ ради са појединим ђаком, заједничке наставе уопште нема (сем заједничког у глас понављања). У прво време нема ни штица за учење буквице која сама собом упућује на заједнички рад целога разреда. Рад с појединим ђаком има ту рђаву последицу што су остала деца остављена сама себи те се одају несташлуцима и ремете ред. Због овога опет долази често до кажњавања. Кажњаван није само несташлук него и незнање. Казна је била друго моћно средство наставе, постизања успеха, па онда и одржавања школскога реда. Казни је било више врста и доста тешких. Као моралне казне употребљаване су: опомена, грдња и поруга; а као физичке: стајање, клечање (просто и са зрневљем под коленима), вучење за уво и шамар, вучење за уво и два шамара, ударање прутом по длановима, затвор (каткад по цео дан без хлеба и воде). Није се водило рачуна о поступности при изрицању казни; казна се изрицала према величини кривице и нахођењу учитеља. И поред све строгости у кажњавању, застрашавању казном нити је довело до успеха у настави нити до побољшања школскога реда. Судећи по организацији школскога живота као да учитељи овога времена нису имали разумевања и за средства превентивне дисциплине.

На крају овог излагања о просвети у Србији „од пре до године 1804“, (ХУШ в.) навешћемо кратак али врло поучан Вуков приказ о томе: — „У данашњој Србији од пре до године 1804 ни у сто села није било свуда једне школе, него (који су мислили бити) попови, и калуђери, учили су по манастирима код калуђера или по селима код попова. Код свакога манастира било је по неколико ђака, па који су мањи они су лети чували козе, овце, ја-