Учитељ

350 Жив. Ђорђевић

риће, свиње, садили и плевили лук, ишли уз плуг; купили сено, шљиве итд., а већи су ишли с калуђерима по писанији; а зими пошто би сви ујутру донели дрва, и по том већи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у каку собу (која се у Троноши звала џагара) те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче чатити, или би сваки учио код свога духовника. Многи лети забораве што зими науче; и тако су где који учили по 4 по 5 година па још нису знали чатити. Попови су обично имали по једнога или два ђака, који су такође чували стоку, радили све послове домаће и носили водицу по селима. Ако ли би где у нахији била (или постала) школа, онда људи из околних села воде децу мађистору, и плате му на месец те их он учи. У школи су деца морала седети и учити од јутра до мрака. (само што отиду те ручају) а кад уче и чате, морала су (сва у глас) тако викати (чатећи свако своје) да се у школи ништа није могло разабрати. У школи се је учило по мало и писати колико је учитељ знао, а остале су све науке биле као и по манастирима. Како по манастирима и код попова, тако и по школама, деца су почињала учити из рукописа (јер буквара није било) на пример учитељ напише детету што ће данас учити, па кад оно научи, а он му напише друго итд. Кад који ђак тако из рукописа изучи бекавицу, онда узме (славенски) часловац, кад изучи и пречита. неколико пута часловац, онда узме псалтир; а који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ изучио сву књигу; онда. је могао бити ако је хтео, поп, калуђер, мађистор, прота, архимандрит, ако је имао доста новаца, и владика. Какогод што је учитељ по својој вољи школу отварао, тако ју је и затварао кад. му је била воља, па је ишао на друго место, или се примао какога. са свим другога посла“.

Кратак Вуков приказ школа у Србији тога доба даје нам довољно података да створимо приближно јасну слику о њиховом стању. Ту нам је речено нешто о уређењу тих школа, о њиховом издржавању, о ђацима и учитељима, наставном плану и програму, методу и уџбеницима. Према ондашњем стању школовања и школа у Европи, као и стању школа српског народа с друге стране Саве и Дунава, школе у Србији биле су малобројне, по спољашњој организацији примитивне, а у наставном погледу заостале. Није било могућности да те школе буду многобројније и боље уређене, јер то Турци нису допуштали. Турцима је и такво малобројно и заостало школовање раје у Србији било подозриво, те су, да би га онемогућили, злостављали и гонили учитеље, световне и духовне. У план дахија о сечи кнезова уврштени су и српски попови и учитељи као и други писмени људи. Већ сама писменост била је Турцима подозрива и претстављала опасност за Србина, који је могао да се њоме послужи у борби противу завојевача. У народној песми ФочићМехмед-Ага, београдски дахија говори:

»Док погубим до два игумана: „Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима,