Учитељ

262 Данило Вукајловић

вели Ниче, то је да је он мост а не мета: што се може волети на човеку, то је да је он прелазак и залазак.)

За онога ко жели да правилно схвати психолошку струк“ туру данашњег човека, познавање Ничеове филозофије је неопходно. Не смемо сметнути с ума да данашње човечанство, поред економске кризе која је уздрмала цео свет, преживљава и једну духовну, опште културну кризу, каквој, изгледа, нема равна ни у једној ранијој епоси. „Изгледа да се данас љуљају стари, вековни темељи европског човечанства, вели Берђајев. Све се покренуло и изашло из старих, сталних лежишта. Нигде и ни у чему се не осећа чврсто тле.“>)

Ниче ће нас поучити да духовна криза човека и људске заједнице настаје у моменту, кад самосвест човечија прогласи смрт старим боговима односно старим вредностима. Исто тако, он ће нас, ако га будемо читали пажљиво и с разумевањем, —— и ако смо вољни да му опростимо места која и њему самом нису била јасна, — Ниче ће нас, велим, уверити да је живот људски без богова немогућ, да живот човечји без идеала нема и не може имати вредности. —— „Имати неки циљ ради којега неко може да буде неумитан према другима, а пре свега према самоме себи; имати један циљ за који би неко учинио све само никако не издао пријатеља, то је племићка повеља, последња формула натчовекова. 3)

После Ничеове филозофије најзад, биће нам ближи и разумљивији један од пне генија словенске расе — Ф. М. Достојевски. На једном месту у Демонима, Злим дусима, једном од најмисаонијих романа Достојевског, читамо следећу исповест: „ја осећам да не могу бити као остали. Сваки мало мисли, па онда одмах скрене на друго. Ја не могу на друго, вели Кирилов, главни јунак поменутог дела, ја целог свог живота мислим само о Богу — то ме целог века мучи“. Зар те речи немају исти смисао као и оне Фридриха Ничеа који за свога Заратустру вели да је најпобожнији од свих безбожника, јер он чезне за вером, и сажаљева све оне који су дошли до уверења да је стари бог умро, а пред својим духовним очима не виде рођење новог божанства 2 И зар Достојевски кроз уста свог јунака не говори у име данашњег човека, који, као највећи безбожник и безверник, вапи за вером која ће га ободрити, и за богом који ће га утешитир Није ли наше време једно од оних које треба нових пророка, нових боговар — „Сад ми преживљујемо не почетак новога, вели с правом Берђајев, колико крај старога. Наша епоха потсећа на крај античког света, пад римске империје, истрошеност и исцрпљеност грчко-римске културе“.3!)

У својој духовној поцепканости и разједињености дуго смо стајали пред питањем: Христ или Ниче. Неће ли човек сутраш-

29 Н. н. м., стр. 404.

БОГ КЕ Берђајев: Савремена криза ИН превео Д. Ј. Васић, Хришћ. библ., књ. 8, стр. 4.

з) В. Дурант: Н. н. м., стр. 413.

з Н. Берђајев: Савремена криза културе, стр. 63.