Учитељ

Филозофи-учитељи 363

њице рећи да се ту не ради о ономе: или-или, и неће ли он једним замахом обухватити две супротности: смиреност и понос, саучешће и рушилачку безобзирност у служби једног вишег циља2, јер ми „морамо имати један циљ ради којега сви волимо један другога“ учи нас Фридрих Ниче.

Како нам данас изгледа блиска и схватљива друга дубока исповест напаћеног генија Достојевског, који кроз уста Ивана Карамазова изјављује да он прима бога, али не и овај свет који је бог створио.

„И тако, дакле, говори Иван Аљоши, ја примам бога, и то не само драговољно, него још и више: ја примам и премудрост и циљ његов — који су нам већ потпуно непознати; верујем у поредак, у смисао живота, верујем у вечну хармонију, у којој као да ћемо се сви слити... но и остало, и тако даље у бесконачност“... „Али, претстави ти сада себи, наставља Иван Карамазов, ја у коначном резултату овај свет божји — не примам, па премда знам да он постоји, али га никако не одобравам. То јест, то није да ја бога не примам, него ја овај свет што га је он створио не примам, нити могу пристати да га примим“.

Достојевски дакле изрично вели, да он овај свет овакав какав је не може да прими; он га не одобрава, он га не може да призна и прими, јер осећа страшан јаз између живота као таквог и његових идеала о том истом животу.

ж

Лав Толстој, сабрат Достојевског и Ничеа, својим тумачењем Еванђеља односно Христовог учења, улази у ред највећих филозофа-учитеља, које је човечанство до данас имало.

Наш друштвени живот односно целокупна цивилизација модерног човечанства, по Толстоју, почива на лажним основама, и стога, и сва наша наука, и филозофија, и религија, — јесу у основи лажни. И без обзира што човечанство више од 1800 година полази од те лажне основе, Толстој херојски диже свој глас, желећи да нас убеди у прави смисао Христовог учења.

„Изопачени смисао живота, вели Толстој, изврнуо је цио разумни рад човјеков. Догмат о паду и избављењу човјековом заклонио је од људи најважнију и најзаконитију област човечјега рада и искључио је из цијеле области људског знања, знања онога, што треба човјек да зна па да сам постане бољи и срећнији. Наука и филозофија говоре и разбирају о свему, о чему вам је воља, али само не о ономе, како човјек треба сам да поступа па да живи боље. Оно што се назива етиком — моралним учењем, потпуно је ишчезло из нашег псеудохришћанског друштва“.35)

И Толстој нам у поменутом делу, које иде у ред највећих производа људског духа, говори смело и поштено шта је то, по његовом нахођењу, лажно у нашем животу. Христова наука, уверава нас Толстој, није лажна по себи, али — и то је наше највеће зло — она је криво протумачена од њених следбеника.

32) Толстој: У чему је моја вјера“, стр. 125.