Учитељ

О моралистимчкој педагогији 325

Које се формуле, која правила и средства се могу навести с једне стране за биолошку вољу за моћи, а која пак с друге стране за моралну вољу за добрим» — Очевидно је, да је одговор на та питања изванредно тежак, јер је овде много мање природно и много теже једно рационално регулисање које опште важи, него у рационалистичкој педагогији. — Узмимо за пример само најславније регулисање образовања воље које је дато у Кантовој етици помоћу идеја које служе као основа категоричког императива. Да ли с правом или не, у сваком случају стварно су против тога категоричког императива изнета два доказа; и мада ја лично држим да се они не могу одржати, ипак се о њима мора водити рачуна.

а) Канту се замера, да се његов. категорички императив. не односи ни на шта друго до само на форму воље уопште, те да дакле важи само за формалну вољу. А сваки акт воље има конкретну садржину и конкретан циљ и условљен је једним конкретним мотивом. Какву би тада могла имати таква једна општа формула, каква је изражена у категоричком императиву, за конкретни рад воље Кант је тиме са величанственом моћи разума поставио један општи закон, који се односи искључиво на форму воље. Таква једна формална или законска етика лебди изнад реалног живота исто као и једна математска конструкција.

6) Канту се замера даље, да је он учинио само покушај постављања таквог једног формалног принципа. Јер будући да је морално делање увек индивидуално, оно је у првом реду окарактерисано моментом одговорности. И уколико би такво делање било формалније, утолико би више губило свој морални карактер одговорности. Ни један се стварно моралан човек не може а и неће хтети да позива на један безлични формални принцип. Он би такво једно покриће морао осећати као неко растерећење од одговорности, као неко ограничавање његове слободе. Према томе се и са тога становишта мора одбацити постављање формалних правила која би опште важила, пошто се то противи самом стању ствари.

Ја не спомињем ове примедбе због тога што држим да су оправдане. Ја сам се с њима разрачунао у уводу моје брошуре „Кантова етика“. — Али је интересантно да се оне уопште још увек чине. Оне указују на огромне тешкоће општег уређења 06разовања воље и на проблематику моралистичке педагогије. У овом случају нама је само стало пре свега до опште карактеристике тога типа педагогије уошште. Ма какви став да човек према њему заузме, он претставља ипак једну од најглавнијих форми свих педагошких типова уопште. Тешко би било одлучити којим би редом требало поставити вредност разних педагошких типова. — Тешко да ће се моћи дати за ово једно решење које би опште важило, јер и лични и историски и национални и политички итд. утицаји условљавају пресуду о вредности разних педагошких типова.

Превео Д-р Кајица Миланов асист. Унив, у Београду