Учитељ

324 Артур Либертш

главном односи на разум. И при томе је изванредно интересантно, да се разум сматра за главни васпитни фактор и за вољу као и за осећање. Можда се у томе изражава изванредни интелектуализам целокупне грчке културе. Грци се обично сматрају уопште као творци или бар као први главни претставници једне углавном интелектуалистичке и рационалистичке духовне кул туре. Доказ о оправданости тога мишљења лежи у томе што су нам Грци створили нашу западну науку и философију. — На врху те творевине као најчистији израз тога рационализма стоји постанак грчке математике, која је имала прво место не само међу наукама, него и у целокупном духовном животу Грка.

Рационални је дух математике тада утицао и на идеју образовања као и на педагогију. Једном би требало испитати изванредно дубоке утицаје које је математика учинила на све културне области. Ми ћемо у току овога нашега излагања чешће о томе говорити.

Сада нам се пак намеће изванредно озбиљан проблем, наиме с којим правом и у коме обиму уопште разум може да будеу стању да утиче и на друге области а не само на своје сопствене. — Зар не могу овде настати јако озбиљне колизије» И зар нису већ често настајале такве колизије» Нека природа са изванредно изразитом вољом ће се сасвим инстинктивно бунити против власти разума и неће се дати поколебати ни заразити „бледилом мисли“. Неки ће човек који је богат у осећањима утицаје разума осећати као разводњавање, а можда и као неку врсту оскрнављавања његовог унутарњег живота. — Осећање стоји у присној вези са вером. А однос између разума и вере лако изазива трења, као што се то показује у честој борби између науке и религије.

Ми ћемо указати још и на једну другу разлику између образовања разума и воље. За образовање разума постоје правила, која се могу са мањом или већом јасношћу изразити говором или писањем и која се због тога у правом смислу те речи могу и научити. — На тој могућности учења почива већим делом распростртост и велики утицај образовања разума. Пошто се таква правила за васпитање разума могу научити, то њих могу научити не само васпитаници него и васпитачи. А за васпитача је то увек у извесном смислу релативно лако, када се он, наоружан са таквим прописима разума за време свога сопственог васпитања, може тада једноставно придржавати тих и таквих интелектуалних упутстава и разумних прописа.

Но како изгледа основа за образовање воље» Пошто је сама воља много више ирационална него разум и пошто баш суштина и вредност њене сржи има ту предност или, ако хоћете тај недостатак, да је ирационална, то ће и сви утицаји на њу морати

имати више ирационални карактер. — Тај је момент веома важан, и то и за разумевање моралистичке педагогије као и за целокупни проблем самог васпитања. — Воља се испољава у двема

главним формама, као. воља за моћи (Ниче) и као воља за добрим (Кант). Ми смо тиме истакли с једне стране биолошки а са друге стране етички момент воље. — Из тога произилазе ова питања: