Учитељ

Први почеци дечјег говора - 417

љавала је само 36 речи у другој години живота, друга у 28 месецу употребљавала је 45 реч а Тгасу је студирао двадесет и и две девојчице које су биле у 22 месецу и које су употребљале 28—63 речи. Такав говор дете почиње постепено да прерађује продужујући рад примитивних људи, што му помажу разни чиниоци.

Један велики део речи само дете проналази и имитира их на оригиналан начи и живе ствари изражава према њиховом гласу. То су ономатопејске речи: пи-пи (птица), мау-мау (мачка), вау-вау (пас). Једна девојчица звала је краву му-му а звонце Диндин. Холденово дете звало је локомотиву ци-ци а бацање каквог предмета у воду бум; са хоп-хоп означавало је коња а са хо-да велике игле своје мајке којима се играло. као са коњима.

Нарочите речи. — У дечјем говору није толико оригинално пронаћи речи, већ како их оно употребљава, измишља, позајмљује или ствара нарочите речи. То је специјални језик, где свака реч има

јалних асоцијација.

Једно дете, које је тек почело да говори, видело је у води пловку и прозвало је сот, сот. Од тада му је та иста реч служила да означи све птице, све инсекте, све течности и најзад све монете на којима је видело орлову слику. Друго је дете прозвало своју чупаву козу намештену на точкиће (са. 455 и од тада је тако називало све ствари које се премештају или покрећу и ' имају длаку. | Котапез износи пример једне американске девојчице, која је · била измислила сопствени језик. Са оеет означавало је дете ватру, | светлост, цигару, сунце а у исто време и придев топло. Са речју #аг-од0 хтело је да каже: „Иде да тражи кола“. Оно је посматрало оца, кад с колима хоће да иде у варош, како напише једну картицу и пошље је у шталу, а у ствари 2аг-0Д0 значи перо и мастило.

Кад дете пронађе асоцијацију између слога и речи, онда тражи нове, бескрајне асоцијације. Тако за Прајерово дете израз апа има ова различита значења: „Хоћу да идем“; „Отишао је“: „Нема никога“; „Празно је“; „Ово нема нигде“ итд. После повратка из шетње упитали су га, где је било а оно је одговорило: ата. Кад је испразнило чашу са млеком опет је одговорило ана.

Малој Софији, која је имала једну годину, објаснио је отац, шта су то новине. Она их је разгледала, нашла слово а и упитала, шта је то. Отац јој је одговорио, да је то слово а-а. Кад год је доцније виђала новине, звала их је а-а. Тако је после звала И писма, коферте, књиге, мастило, перо и све што се пише.

Понекипут та су значења сукцесивна. Тако је једно дете звало, дадиљу Ниа-ниа а та му је реч. служила да ознаци и жељу за храном или да иде с киме на какво место. Друго је дете звало шешир ре! а и сваки други покривач.

Немогућност апстрактног говора. — Детету је много лакше

да тражи чашу показујући је руком, него да изговори реч даса. Учитељ 21