Учитељ

Др. Милан Шевић 421

падају мрвице!“ Од снежних пахуљица она је мислила, да су то мрвице хлеба бачене доле са неба. Друго дете од две године видело је како се љуште јабуке, па је с љуском пришло ватри, где му се кувало млеко и рекло: „Ово је кора од млека“.

Мали Хенрих називао је кочијашима све писмоноше, тедеграфисте, трамвајџије па и сва друга лица, која су носила качкет сличан кочијашком. А кад је видео на земљи једну округлу и црвену етикету, узвикнуо је: „Ово је мали месец“. Кад је Бета видела први пут у јесен шљиве, у пролеће је трешње звала малим шљивама. А Хенрих је видео у новинама велико слово Г па је рекао: „Ово разбија зидове“ (мислећи на чекић). Једна девојчица од две године познавала је велики број животиња из једне зоологије и звала их нарочитим именом. Али кад је доцније прелиставала ту књигу и наишла на једног шареног папагаја, назвала га је мама, зато што је и мајка имала шарено одело. Једна девојчица од три године није знала да рачуна и кад су захтевали, да израчуна колико је пута сад лопта скочила, почела је озбиљно: „Понедељак, уторак, среда, четвртак“.

Синтеза. — Исто онако, као што је јединка до савршенства дошла путем еволуције; исто онако, као што је човечанство у своме развићу прошло кроз извесну фазу, тако и говор пролази тим истим путем, док не достигне свој врхунац. И он се развија постепено а са њим и мишљење и цео круг дечји. Васпитачи и родитељи то треба да знају и да тим путем помогну деци, да се постепено испењу на наш ниво комплексног говора.

С пишчевим одобрењем превео Радиша М. Стефановић

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПЕДАГОЗИ

Др. Милан Шевић

професор гимназије у пензији и бив. хонорарни професор педагогије на Београдском универзитету

1866—1954 г.

Педагошка наука је за кратко време изгубила знатан број великих педагога, као: Срешена Аџића, Душана Рајичића, Милисава Марковића и пре неколико дана Др. Милана Шевића, доајена југословенских педагога, плодног и највећег нашег педагошког писца, теоретичара и васпитача генерација,

Пок. Шевић се родио у Новом Саду 1866 године у отменој и угледној српској породици, у којој је добио одлично васпитање, развио свој челични карактер, формирао своје дубоко поштено родољубље. Ту је исклесана велика морална и духовна личност покојног Шевића.