Учитељ

Школе у Карађорђевој Србији 429

за спремање народних старешина; подићи богословију за школовање добрих свештеника; основати типографију која ће печатати књиге за школску младеж и остали писмен свет. Јавља се и једна трговачка иницијатива као допуна свега тога. Стеван Живковић пише 24 новембра 1808 године Проти Матији Ненадовићу и моли га да му нађе неко згодно место на Колубари где би се могла подићи „папирница“. У томе писму он вели: „Вода само да има свој добар скок а папирница може бити гдигод и воденица меље“. Прота одмах обећава макар и своју воденицу покварио за ту сврху. За просвећеност, за писмене људе, за школе, требају књиге, а за књиге треба пре свега хартија. Зато сви потпомажу и склони су на материјалне жртве само да се подигне папирница.

Велики планови нису могли бити остварени јер за то није било услова. После примирја није дошао мир него опет рат који све народне снаге упућује на другу страну. Пред таквим изгледима Доситеј пише: „Од нашег намјерења ништа не може бити до мира, да се види шта ће од земље ове бити, о штампарији није мислити.“ Ипак, у пркос свим тим недаћама просвета Србије напредује у ово доба боље него икада раније. Школе се умножавају а настава садржајно бива боља. Лагано али сигурно у школу улази један нов дух. Школа и даље служи Богу, прадедовској „»восточној вери“ и цркви, али сем тога она сада први пут хоће непосредно да служи и народу, човеку и његову животу. Устанку, слободи, новој српској држави требају на све стране писмени људи. Они који иду у школу, а и они који ове тамо шаљу, помишљају на школовање, писменост, и ради тога а не само да би били поново и калуђери. Школа са своје стране труди се, где год је то могуће, да своје ђаке добро описмени, поред тога да их мало научи рачунати, а не ретко натукне им и понешто из земљописа и историје. Ова школа почиње постепено добијати сасвим други изглед од оне у ХУШ веку. Пре свега школом више не управљају црквени људи него Доситеј и Југовић. Затим, те школе нису манастирске „келијице“, већ засебне установе по селима и варошима са учитељима световњацима а не калуђерима. У ово време школовали су се у Србији: Алексије син Вождов, Стефан Стефановић-Тенка, Господар Јеврем Обреновић, Стојан Симић, Атанасије Вукићевић, Миша Анастасијевић, Лазар Арсенијевић-Баталака, Вук Стефановић-Караџић и многи други људи који нису постали ни попови ни калуђери него народни предводитељи. Идеје нашег великог рационалисте оставиле су несумњиво трага на школама у Србији и поред тога што је његов непосредни утицај на њих трајао релативно кратко време. Његов наследник у попечитељству, Иван Југовић, ишао је истим смером. Обојица су добро познавали организацију тадашњих школа у Европи и трудили се да наше школе доведу до те висине.

Попечитељство просвешченија из 1811 године. није централна просветна власт у данашњем смислу, као н. пр. Министарство просвете. Оно није чак ни као што је школска власт код