Учитељ

436 Жив. Ђорђевић

јошт траје пренумериратћу Вас на 2 књиге“. Школских књига (буквара) има знатно више него раније али ипак нема довољно. Сви ђаци немају букваре, те неки учитељи и даље морају да пишу ђацима азбуку, слогове и речи, како би они са тих писаних примерака учили срицање, лекцију по лекцију. Тешка и убитачна номинална метода (старо срицање) у настави почетног читања одржава се и даље. Она је у неколико олакшана употребом штица за срицање (Миријевски) којих има овде онде али не свуда. Учење слова раније је вршено азбучним редом. Употреба штица уноси ту једну новину. Слова у штици нису распоређена азбучним редом већ по сличности како би се олакшало распознавање слова.

Изванредан је напор који један мали ђачић треба да савлада док по номиналној методи научи читати. Номинална метода је једна од синтетичких метода, што ће рећи таква која у настави почетног читања и писања полази од елемената па онда њих склада у целине. Елеменат у тој настави почетног читања био је глас, односно његов знак. Целине су: слогови, речи и реченице. Али тај говорни елеменат глас, при учењу није изговаран онако како он звучи у изговорној речи већ је изговоран по своме имену. Отуда ова метода и носи назив „номинална“, тј. метода имена. Један упут о учењу срицања гласи: „Срицаније називајетсја, когда веја в једином слозје находјашчајасја писмена по 0особ именујем, и в једин крат јасно их произносим, а при многосложном реченији и предидушчија слоги повторјајем“. Учење читања по овоме упуту има овакав ток: 1) Учења слова (малих, великих, штампаних, писаних), односно памћење преко стотине различитих облика и њихово именовање: Аз, Буки, Вједи, Глагол, Иже итд. 2) Кад су изучена сва слова приступало се учењу срицања слогова именовањем слова. Слогови који се сричу били су строго систематизовани у последњим издањима буквара. 3) Срицање речи по слоговима, н. пр.: како — рци — слово — твердо дебело јер = крст; добро, рци, јест = дре, вједи, он == во == древо. 4) Учењу читања претходи упознавање титли (скраћеница), акцената и интерпункција. 5) Најзад се прелази на читање. Павле Соларић пише о овоме учењу читања помоћу срицања: „Изгледа као да су се деца учила да не верују оном што изговарају и свом уху. Учитељи и деца заведу неки дивљачки разговор кад отпочну срицати.“

Настава у ХУШ веку била је у главном учитељев појединачан рад са сваким ђаком понаособ. И у Карађорђево време преовлађује рад с појединим ђаком али је познат и разредни рад који све више осваја. Бољи, школованији учитељи раде с целим разредом. Тако се ради и тамо где ђаци имају букваре или где постоје штице за срицање. Појава ових наставних средстава сама собом упућивала је учитеље да раде одједном са свима ђацима. Први облик разредног рада примењује се онако како га је описао Миријевски („Ручнаја књига“). Миријевски овако описује тај рад: „Под совокупним наставленијем ничто друго неразумјејетсја, развје да ученици не по особ как иногда обикновено било,

а