Учитељ

584 П. М. Бицили

морских култура“, а такође — уколико је она била политичком величином и факшор њиховог ширења и спољашњи услов заизраду културног синкретизма...

Тимурова активност била је више рушилачка него стваралачка. Тимур није био син пакла, такав свестан уништавач културе каквим га је сликала уплашена фантазија његових непријатеља Турака са ближег Истока, а доцније по њиховим траговима и европљана. Он је рушио да би градио: његови походи имали су по својим могућим последицама одређени и велики културни циљ — уједињење Старога Света. Али, он је умро и није довршио своје дело. После његове смрти Средња Азија, изнурена ратовима од неколико векова, пропада. Трговачки путеви премештају се са сува на море. Веза „Запада“ са „Истоком“ прекида се; од четири велика центра културе један — Иран — духовно и материјално нестаје, а три остала се изолују један од другога. Кина обамире у својој религији социјалног морала, који се изопачава у обреде без садржине; у Индији религиозно-филозофски песимизам, у споју са политичким поробљавањем, доводи до духовне укочености. Западна Европа, одвојена од извора своје културе, изгубивши везу са центрима потстицања и обнављања њене мисли, разрађује на: свој начин добијено наслеђе: овде нема укочености и тапкања у месту; овде се изводи доследна деградација великих идеја које је Исток завештао; кроз знаменита Контова „три стадијума“ иде се у агностицизам и ограничени оптимизам са наивном вером у царство божије на Земљи, које ће аутоматски доћи као крајњи резултат „економског развића“. Или се лети у ничеанство, теософију и друге „изме“ и ту се тражи изгубљено богатство. Али ту ипак лежи залога за препорођај. Да је препорођај могући да је могуће "обнављање нарушеног културног јединства Старога Света, о томе је најбољи доказ факат препорођаја Истока, као резултат „европеизације“, тј. усвајања онога што је Истоку недостајало и чиме је Запад јак — усвајање техничких средстава културе, свега онога што се односи на савремену „цивилизацију“; међутим, Исток не губи своју индивидуалност. Културни задатак нашег времена треба. претставити као узајамно оплођавање и налажење путева за културну синтезу, која би се међутим свуда испољила на свој начин, будући јединство у разноликости. Помодна идеја „једне светске религије“, тако исто мало је укусна, као и идеја „међународног је-

зика“ и продукат несхватања суштине културе, која „се увек

ствара а никада се не „прави“ и зато је увек индивидуална.

Каква би требала да буде улога Русије у препорођају Старога Света Мисија чији је симбол „штит“ или „зид“ изгледа чак: ·(блистава с оне тачке гледишта која „признаје само европску „ци 'вилизацију“ за „праву“ цивилизацију и само европску историју за праву историју. Тамо, иза „зида“ нема ничега, ни културе, ни

„историје, већ „само постоји „монголска дивља орда.“ Симболу

„штита“ ја бих противставио симбол „пута“ или допуне једног: другим. Русија не одваја, већ везује „Азију“ са „Европом.“ Русија

пак није «само посредница. У њој ће се стваралачки извести.